Ako mislite da je već trebalo da "prebolite", pročitajte ovo: Niko nije odredio rok kad prestajete da patite

Prošlo je šest meseci. Godina. Možda tri.

Vi normalno radite, smejete se, odlazite na ručkove, planirate putovanja i uglavnom živite svoj život. A onda čujete pesmu, prođete pored poznatog mesta ili vam se dogodi nešto što biste nekada prvo ispričali toj osobi.

Preporučujemo

I odjednom zaboli.

Tada se često, preko same tuge, pojavi još jedno osećanje - stid.

"Zar ja ovo još nisam prebolela?"

Kao da negde postoji rok. Kao da je neko odredio koliko meseci smemo da patimo zbog raskida, koliko dugo zbog prijateljstva koje se završilo, kada moramo da prestanemo da tugujemo za osobom koju smo izgubili i posle koliko vremena otkaz više ne sme da nas boli.

A taj rok zapravo ne postoji.

"Prošlo je dovoljno vremena" - ali dovoljno za koga?

Volimo da pretvaramo emocije u kalendar.

Za raskid postoji ona stara računica da nam treba "pola vremena koliko je veza trajala". Posle prve godišnjice smrti voljene osobe očekuje se da najteži period nekako ostane iza nas. Ako ste posao izgubili pre šest meseci, okolina već pita šta ćete dalje.

Ali dužina veze ne govori koliko ste nekoga voleli.

Godina dana ne govori šta vam je značila osoba koju ste izgubili.

A gubitak posla nije isti ako je to bio samo posao koji niste voleli i ako je uz njega bila vezana čitava slika koju ste imali o sebi i svojoj budućnosti.

Isti događaj može ostaviti potpuno različitu ranu kod dvoje ljudi.

Nije isto kada nešto očekujete i kada vas zatekne u utorak

Raskid posle meseci tokom kojih oboje znate da odnos propada nije isto što i poruka koja vam jednog običnog utorka sruši život koji ste do tog jutra smatrali sigurnim.

Nije isto ni izgubiti poznanika i osobu koja je znala svaku vašu verziju od dvanaeste godine.

Neka prijateljstva završavaju se bez sahrane, bez saučešća i bez društveno priznatog perioda tugovanja, a ipak ostavljaju ogromnu prazninu.

Izgubili ste nekoga kome ste dvadeset godina slali glupe fotografije. Nekoga ko je znao šta ćete reći pre nego što otvorite usta. Nekoga kome biste poslali poruku čim se dogodi nešto smešno.

I onda se jednog dana dogodi baš takva stvar.

Uzmete telefon.

I setite se da toj osobi više ne šaljete ništa.

Ljudi možda nisu preboleli. Samo su prestali da pričaju o tome

Ovo je deo koji lako zaboravljamo kada gledamo druge.

Vidimo objavu o raskidu, a tri meseca kasnije fotografiju sa večere na kojoj se neko smeje.

Prisustvujemo sahrani, a godinu kasnije osoba ponovo putuje, izlazi i slavi rođendane.

Čujemo da je neko ostao bez posla, a šest meseci kasnije na LinkedInu osvane novi početak.

Ono što ne vidimo jeste trenutak kada je ista osoba sedela u automobilu i zaplakala zbog pesme.

Ne vidimo ime koje je gotovo ukucala u telefon pre nego što se setila da više nema koga da pozove.

Ne vidimo rođendan na koji nije stigla poruka koja je godinama stizala tačno u ponoć.

Ljudi u nekom trenutku prestanu javno da pričaju o svojoj tuzi. To nije isto što i prestati da je osećaju.

Možda "preboleti" uopšte nije pravi cilj

Postoje iskustva posle kojih nikada ne postanemo ista osoba koja smo bili pre njih.

Ali to ne znači da zauvek ostajemo zarobljeni.

U početku vas nešto proguta na ceo dan.

Kasnije vam pokvari nekoliko sati.

Posle nekog vremena samo zastanete.

Setite se.

Osetite nešto.

I nastavite.

To možda nije filmsko "prebolela sam", ali jeste oporavak.

Jer zaceliti ne mora da znači izbrisati.

Možda znači da ono što se dogodilo više ne određuje kako ćete provesti današnji dan.

Nemojte svoj najgori trenutak porediti sa tuđom fotografijom

Posebno je lako pomisliti da svi drugi brže nastavljaju dalje kada njihove živote gledamo preko društvenih mreža.

Oni su već na moru.

Ona ima novog partnera.

On je promenio posao.

Ona se ponovo smeje.

Ali mi tada poredimo sopstvenu unutrašnjost sa tuđom spoljašnošću.

Ne znamo koliko je nekome trebalo da ustane iz kreveta tog jutra pre nego što je napravio fotografiju na kojoj izgleda srećno.

Ne znamo šta ga još zaboli.

A vrlo verovatno ni drugi ljudi ne znaju šta još boli nas.

Ipak, postoji razlika između vremena koje nam treba i života koji je stao

"Nema roka" ne znači da svaka patnja treba beskonačno da ostane ista.

Ako su prošle godine, a bol je i dalje toliko snažna da ne možete da spavate, radite, gradite odnose ili normalno funkcionišete, možda nije potrebno još vremena.

Možda je potrebna pomoć.

Tražiti je ne znači da ste loše podneli ono što se dogodilo. Naprotiv, ponekad znači da više ne želite da događaj iz prošlosti određuje ono što vam je ostalo od budućnosti.

Kalendar se pomerio. To ne znači da ste zakasnili

Možda ćete jednog dana shvatiti da ste prošli čitavu nedelju a da niste pomislili na to.

Onda mesec.

A možda će posle pet godina doći jedan datum i nešto će vas ponovo preseći.

Ni jedno ni drugo ne govori koliko ste "dobro" preboleli.

Neke stvari ne nestanu. Samo prestanu da zauzimaju celu sobu.

Postanu manji deo života koji nosimo sa sobom.

Zato, ako ste se danas ponovo rastužili zbog nečega za šta ste bili sigurni da je odavno trebalo da ostane iza vas, nemojte odmah sebi postaviti pitanje:

"Šta nije u redu sa mnom?"

Postavite drugo.

"Ko je uopšte rekao da je do sada moralo da prestane da me boli?"

Možda ćete shvatiti da odgovor glasi - niko.

Vreme jeste prošlo.

Ali vreme koje prolazi i rok koji smo propustili nisu ista stvar.

(Ona.rs / Bolde)