Celulit sada možemo videti i na modnim pistama: Da li u svetu mode ima mesta za realnost?

Da li modne revije treba da zadrže određenu dozu  "lažne savršenosti", poput bajki koje čitamo iako znamo da nisu stvarne? Da li se na taj način ova profesija čuva od prosečnosti ili je cena surovih standarda, koje nameće, ipak previsoka?

Svet mode decenijama je sinonim za luksuz, prestiž, talenat, lepotu, ali i rigoroznost, mizoginiju, seksizam. Svetski dizajneri uživaju status poznatih ličnosti, a nekada sebe čak stavljaju i na stepenicu iznad - nedodirljive, one koji su zaslužni za izgled diva na crvenom tepihu koji ostaje upamćen u večnosti.

Osamdesetih godina pojavio se termin "supermodel" - žene koje su izgledale kao da su sišle sa Olimpa, hodajuće boginje dugih nogu, simetričnih crta lica i proporcionalnih dimenzija tela. Tragično preminula Džija Karandži je postavila standarde, ali njena priča upozorila nas je da svaka medalja ima dve strane, te da kada se spuste zavese ove žene često usamljenost leče porocima, glamur se pretvara u raskalašnost, a slava u osećaj beznađa.

Preporučujemo

Sa pojavom fenomena zvanog "Viktorija Sikret anđeli" i ovako poljuljana reputacija modnog sveta, koji je prožet promiskuitetom, diskriminacijom i seksualnom eksploatacijom, nastavila je da se srozava. Dok se društvo divilo savršenoj Adrijani Limi, stotine devojaka preživljavalo je teror zvan "poremećaj u ishrani". Striktne, nehumane mere, neophodne za ulazak u industriju, prouzrokovale su mentalne poremećaje, a o tome se, naravno, vešto ćutalo.

Iako je porodica Kardašijan uvela politiku koja tretira ženska tela kao modne trendove, i samim tim je smatrana devijantnom prekretnicom u već toksičnoj kulturi, ne može se osporiti jedina dobra posledica koju je prouzrokovala - "body positivity" zajednica koja je postala globalni fenomen, dovoljno jak da promeni standarde i percepciju i u najvećim modnim kućama.

Odjednom, na bilbordima nismo mogli da vidimo samo žene slim figura, ne, odjednom je i naša drugarica koja se bori sa gojaznošću mogla da prepozna svoj oblik tela na nekoj reklami.

I to je bilo revolucionarno. Ali, da li postoji linija koja treba da se podvuče? Ako je sudeći Nedelji kupaćih kostima u Majamiju - ne.

Na ovim revijama imali smo priliku da svedočimo raznovrsnosti, kao i u stvarnom životu; pistom su šetali modeli sa trbušnjacima, ali i gojaznije devojke sa celulitom, iracionalnim ženskim "neprijateljem ".

Nameće se pitanje da li modne revije treba da zadrže određenu dozu  "savršenosti", poput bajki koje čitamo iako znamo da nisu stvarne?

Ili je poželjno da svaka od nas može da prepozna sebe u nekoj od manekenki?

Treba li pojam modela da ostane "nedodirljiv devojački san", nešto o čemu maštaju samo genetski predisponirani, skoro jednako kao i u sportu, čuvajući na taj način profesiju od prosečnosti ili je cena koja održava ovaj prelep, ali često surov svet, ipak previsoka?

(Ona.rs)