Momo Kapor: Muškarac koji je razumeo stvarne žene

Upoznajte se sa nekim od najlepših priča i citata o ženama čuvenog srpskog pisca i slikara Momčila Mome Kapora

On je bio jedan od najčitanijih srpskih pisaca "lakog štiva" i nezaobilazni deo kulturnog vaspitanja mnogih generacija. Majstor u pripovedanju, slikar po obrazovanju, Momčilo Momo Kapor rođen je u Sarajevu 8. aprila, 1937.godine, a preminuo na današnji dan (3. mart) 2010. godine u Beogradu, u 72. godini.

Sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, Kapor ostaje upamćen ne samo kao književnih i srpski slikar, već i kao novinar, član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske. Iza njega su ostali neki od napoznatijih romana: "Una", "Provincijalac", "Ada", "Zoe", "Od sedam do tri", "Zelena čoja Montenegra", "Hej, nisam ti to pričala", "Beleške jedne Ane", "Foliranti", "Lanjske snegovi", "Hronika izgubljenog grada ...

Preporučujemo

Njegov odnos prema ženama i nepopravljiv romantičarski duh u privatnom životu koji je prenosio i u svoja dela najverovatnije imaju koren u sigurno najtraumatičnijem iskustvu koje je doživeo tokom najranijeg detinjstva. Naime, za vreme bombardovanja Sarajeva, njegova majka je podnela ultimativnu žrtvu i svojim telom i životom zaštitila tada trogodišnjeg Kapora od sigurne smrti. Uz majku u tom trenutku preminulo je čak i mače koje Kapor držao u rukama, ali je on ostao nepovređen.

Iza njega ostala su dva braka, dve ćerke i mnoštvo priča i citata o ženama koje je voleo i cenio. Posebno se izdvaja jedna u kojoj se obratio ženama koje nemaju posao na koji odlaze svakoga dana, već je njihovo zanimanje kuća i sve oko nje:

"U međuvremenu, postalo je nepristojno da žena za sebe kaže da je domaćica. Na pitanje: „Čime se Vi bavite, gospođo?“, ona će se snebivati, zastati jedan dugi trenutak, pa tek onda izgovoriti to poražavajuće priznanje da je domaćica i da ne radi ništa drugo.

U vreme kada su žene menadžeri, sekretarice, ministarke ili u najmanju ruku pi-arovi kojih ima mali milion, biti domaćica, koja ne radi ništa drugo, poražavajuće je priznanje o uzaludnosti života. A ima li ičega svetijeg od tog najčešćeg zanimanja u našim krajevima, od tog žrtvovanja karijere i taštine, da bi se služilo bližnjima s ljubavlju koja je sve ređa u našim životima?

Odlaziti na pijacu, birati prstima najbolje voće i povrće, smišljati za svaki dan nove obroke koji se neće ponavljati, a uz to voditi računa da se što manje potroši, kuvati, prati i peglati, čistiti kuću, držati je uvek blistavom i udobnom, plaćati račune za struju, vodu, grejanje i telefon, tražiti od muža sa nelagodom svakog dana pare za sve to, biti sekretar i pi-ar porodice, a često i lekar i negovateljica, a pritom reći društvu da se ne bavite ničim..

Zato, drage moje domaćice, kada vas one osobe dugih, lakiranih noktiju, pitaju čime se bavite, slobodno im recite da se bavite onima koje volite!"

Iza Kapora su ostale emocije i saveti, fragmenti života kroz piščeve oči, njegove misli o ženama i ljubavi:

"Teško onome kome se, posle mnogo godina pruži prilika da provede noć sa nekom od svojih najvećih ljubavi koju nikad nije takao! Ostaće bez ičega u srcu, siromašniji za jednu najlepšu bajku. Kada se uveri da se ne razlikuje od drugih žena, da nije ni bolja, ni lošija, tačnije da nije bila ni iz bliza vredna onolike patnje, i da joj je svu vrednost koju je posedovala ustvari rasipnički poklanjala samo ta neuzvraćena ljubav. Hoću svoju ljubav natrag!"

"Izaberi momka koji će te odvesti kući da te upozna sa svojim roditeljima, a ne sa svojom spavaćom sobom."

"Ljubav… Ona je teška kao bolest i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali".

"A šta je to – ljubav? Kad gledaš u zvezde bez razloga i kad podeliš žvaku i kad pokloniš cvet i ustupiš ljuljašku u parkiću kada je na tebe red da se ljuljaš! Kad onome koga voliš daš jedan griz i kad podeliš sa njim gumu za brisanje na dvoje i kad mu das jedan liz! Kad nacrtaš srce i unutra upišeš vasa dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam šta je!".

"Postoji li večna ljubav? – Nisam večan pa ne znam."

U priči o muškarcu i žene na letovanju ("Letovanje") duhovito je opisao jednu od svakodnevnih situacija u braku, kroz monolog majke koja se žali svom usnulom suprugu na dete, brak, njihov odnos... :

"Slobodaneeee! Sloooobooooodaaaaneeee! Smesta izlazi iz mora! Ni sekund više! Pogledaj, kako si pomodreo! Zubi ti cvokoću! Smesta napolje, je l’ me čuješ?

Kaži mu i ti da izađe napolje! Ti si mu otac! Pogledaj, sav je plav!

Pa ti nisi normalan! Tebe baš briga! To je čovek da izludi!

To dete bi pored tebe moglo i da se udavi, a ti ni da mrdneš ni malim prstom! Kao što nisi mrnuo ni onda kada kada me je onaj saobraćajac izvređao na mrtvo ime. Šta si ti radio? Zacenio si se od smeha, umesto da me zaštitiš kao čovek!

Ja prva počela? Samo sam ti kazala da si, zaista, vozio prebrzo i da uvek voziš tako prebrzo i da misliš da si najpametniji i da si preticao onu cisternu i da ću, ako tako nastaviš, izaći sa detetom na sred magistrale, a on ti je onda, vratio vozačku dozvolu i rekao da neće da te kažnjava (je l’ tako bilo?) jer si već kažnjen što imaš ženu kao što sam ja! Jeste, to je rekao! A, ti nisi mrdnuo ni malim prstom! Šta? Šta je trebalo da radiš? Ne, nije trebalo da se tučeš sa njim, ali mogao si bar da mu odgovoriš, a ne da se smeješ kao kakav debil!

E, to je stvarno… Pitam se samo zbog čega si se uopšte i ženio! Pa, tebi bi, u stvari najbolje bilo da si sam! Ti, uošte, i nisi za brak. Hajde, lepo skloni te novine i priznaj: je l’ da da bi ti bilo mnogo lepše da si sam, bez nas dvoje, a? Hajde, budi makar jednom čovek i priznaj!

Gospode, kome ja govorim?

Šta on radi po čitav bogovetni dan? Ili spava ili čita novine ili pije pivo… I to mi se zove letovanje!

Pet puta bih se bolje prvela da sam lepo ostala u Beogradu. Zamračila bih sobe, napravila promaju i bar bih se pošteno ispavala.

Ovako, šta? Godinu dana čekam ove bedne dve nedelje na moru, a na plažu dolazimo u podne, kad normalan svet već odlazi na ručak.

Ti si mi to omogućio? Šta ti imaš kome da omogućavaš? i šta si mi to omogućio, molim te?

Da stanujem u nekom dimnjaku, šesto osamdeset stepenica iznad magistrale? Jeste, tačno šesto osamdeset! Juče sam brojala…

Da se kupam na ovoj smrdnjivoj javnoj plaži koja bazdi na kokosovo ulje?

Da se pravim kako ne vidim da neprestano buljiš u ove kurve bez gornjeg dela kostima? Misliš da nisam primetila kako ih posmetraš? – Zašto i ja ne skinem gornji deo? Zato što sam bila budala, što sam dojila dete i upropastila grudi, a ne kao ove koje samo na sebe misle! Eto, zašto ga ne skidam, ako hoćeš da znaš!

Drugi ljudi vode svoje žene na sve te Hamlete, Betovene i Šopene, a ti nas izvodiš na roštilj! Kao da nisam mogla da jedem ćevapčiće i u Beogradu, gde su mnogo bolji i ne smrde na maslinovo ulje?

Šta si mi još omogućio? Da šipčim do pijace i natrag i pravim nam sendviče za plažu, da tamo slučajno ne bismo trošili! A, izračunaj samo koliko svaki dan potrošiš na cigarete i piva? Samo izračunaj!

Šta sam ja Bogu zgrešila! Pogledaj samo druge muževe i druge žene! Šetaju lepo ljudi uveče po obali, drže se za ruke, razgovaraju… Imaju šta da kažu jedni drugima. Ne bulje u novine i u čašu!

Gospode! Pa, on je zapao! E, ovo je stvarno…

Sloboooodaaaneeee! Slobodaneeee! Da si smesta izašao iz vode!"

(Ona.rs)