Laza Kostić pisao je najlepše stihove ljubavi: U somborskom muzeju videli smo sto za kojem su nastajali

Kako izgledaju dnevna soba i radni sto za kojim je stvarao čuveni srpski pesnik

Čuveni srpski pisac Lazar Laza Kostić rođen je na današnji dan, 12. februara 1841. godine.

Preporučujemo

Po obrazovanju on je bio doktor pravnih nauka; ovaj srpski erudita bavio se književnošću, pravnim naukama, novinarstvom i estetikom.

Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena, a kao pesnik, u svojoj poeziji često se doticao univerzalnih tema i ljudskih briga, posebno odnosa između čoveka i Boga, društva i bližnjih.

Bio je poznat po tome što je prkosio odevanjem, stavovima, kritikama i poezijom, zbog čega su ga zvali „Ludi Laza”. Zapravo je bio ekscentrik svog doba sa genijalnom iskrom.

Njegova životna priča pratila je tragičnu ljubav. Bio je duboko zaljubljen u ćerku svog prijatelja Lazara Dunđerskog, koja je bila 29 godina mlađa od njega. Iako mu je Lenka Dunđerski uzvraćala ljubav, njegov prijatelj nije odobravao vezu i nije im dozvolio da se venčaju.

U borbi između mozga i srca, u pesniku je pobedio razum. Oženio se prilikom koja je bila prihvatljivija po njega, sa Julijom Palanački, i otišao u Veneciju na medeni mesec. Tada i tamo posetio je crkvu Santa Marija dela Salute.

Dva meseca posle Kostićevog venčanja, njegova Lenka iznenadno je umrla u Beču, na svoj 25. rođendan. Njena smrt, prema mišljenju lekara uzrokovana tifusnom groznicom, ali je zauvek ostala pod velom tajne.

Santa Maria della Salute je najpoznatije Lazićevo delo i jedna od najboljih ljubavnih pesama ikada napisanih, koja u potpunosti dočarava veličinu i intenzitet emocije koju je Laza Kostić osećao prema, u vreme pisanja pokojnoj, Lenki Dunđerski.

U čast velikog srpskog pisca, danas izdvajamo svega nekoliko njegovih najinspirativnijih ljubavnih citata.

"Volimo se, dušo, je li?; e, pa šta nas jošte deli?; je l’ se kakva crna sila;  il’ sudbina namerila, da se baci među nas?"

"Oprosti, majko, mnogo sam strado, mnoge sam grehe pokajo ja;"

"Hoćeš sunce da ti snesem; da zasvetli suncu mom,; il’ s njim rane da sažežem; srcu mome bolesnom?"

"Dotaknuh se, zagrlih je, ma’nito mi srce bije, u žestini i zanosu; već osećam bujnu kosu; što se po mom licu prosu; mirisi mi obasuše; svak’ zadisak željne duše."

"Srce moje, srce kivno; ubio te živi grom!; što se ne daš meni živu; razabrati u pletivu; među javom i međ snom!"

"Oprosti, majko, mnogo sam strad’o; mnoge sam grehe pokaj’o ja; sve što je srce snivalo mlado,; sve je to jave slomio ma’; za čim sam čezn’o, čemu se nad’o; sve je to davno pep’o i pra’; na ugod živu pakosti žute; Santa Maria della Salute."

Somborski muzej krije mesto gde je nastala najemotivnija ljubavna pesma svih vremena.

Posetili smo muzej, a kako izgleda sto na kome je pesnik pisao, pogledjate u videu na početku teksta.  

(Ona.rs)