Saša od svog domaćinstva u Zlakusi napravio muzej i mali raj: Obilaze ga naši đaci, Indonežani, Japanci

Najstariji eksponat je kljova mamuta

Ljubav prema selu, otadžbini i istoriji porodica Drndarević iz živopisnog sela Zlakusa kod Užica je spojila u jedno. Na taj način u jedno su spojili i ljubav i posao, jer se u njihovom etno-domaćinstvu u ovom selu nalazi prava riznica kulturno-istorijskog blaga. U nadaleko čuvenoj Terzića avliji u muzeju smestila se bogata zbirka eksponata počevši od Rimskog car0tsva, preko vremena turske vladavine, pa kneževine i kraljevine Srbije, sve do poslednje Jugoslavije.

- Nešto što je najstarije u zbirci koju mi ovde imamo, svakako je kljova mamuta i u šali ja kažem da je mamut na ove prostore došao sam, ali i nismo daleko od istine. Kada smo sređivali naše etno-domaćinstvo, imali smo građevinske radove i kada smo poručili kamion sa peskom, on je doterao materijal i kada je iskipao pesak, iz njega je ispala kljova, a pesak koji nam je stigao je iz reke Save, što bi značilo da je on negde boravio na obalama ove reke - kaže domaćin Saša Drndarević.

Preporučujemo

Pored svakako ovakvog zanimljivog eksoponata koji je sačuvan, Saša u svojoj zbirci ima dosta predveta sačuvanih iz vremena Kraljevne Srbije. Pa se ovo domaćinstvo sa razlog našlo na mapi ekskurzija srpkih đaka.

- Imamo veliki broj zaista starih i jako važnih knjiga. Jedna iz 1890 godine, gde je neka vrsta stenograma, gde se nalazi šta je koji ministar pričao u to vreme, ali se na kraju knjige nalazi i planirani budžet Kraljevine, a meni je posebno zanimljvo to što sam našao na jednoj strani knjige gde piše da meštani sela Zlakusa traže da se pooštre kazne za lopove i prema mojim informacijama tada je dosta bilo hajduka koji su pljačkali ove krajeve nakon odlaska Turaka sa ovih prostora i ova knjiga je prouzriokovana svim tim nedaćama - dodaje Drndarević.

Osim velikog broja đaka koji obilaze Terzića avliju, gosti stižu iz svih delova Evrope, ali i sveta tako da su se sa srpskom kulturom ovde u Zlakusi upoznali i Indonežani i Japanci.

Ono što privlači pažnju u ovom domaćinstvu jeste činjenica da je i ono samo jedan muzej na otvorenom, jer se tu mogu videti autentične stare srpske građevine u kakvim su živeli naši preci, a svako poljoprivredno domaćinstvo ih je nekad posedovalo. Tu su mlekara, bunar ali i postavka stare srpske škole. Naime prva škola koja je ovde otvorena bila je upravo u ovom domaćinstvu, pred Drugi svetski rat 1939. godine. Kuću u kojoj su se mališnai u to teško vreme učili osnovama znanja Drndarevići su pretvorili u svojevrstan muzej koji seća na vremena u kojim je pismenost bila veliki luksuz.

Tu se vidi da kao i svaka škola u to vreme, i ova u Zlakusi bila je oskudna, ali želja za znanjem bila je jača od hladne užičke zime i svih drugih nedaća. Za prvu školu na imanju Terzića vezana je i tragična priča, koja je donekle i odredila njenu sudbinu.

- Posle bitke na Gradini, Nemci dolaze i provaljuju sobu učitelja u kojoj je on boravio pre odlaska u partizane i u njoj nalaze tada zabranjenu, komunističku literaturu. Zbog tih knjiga odvode iz domaćinstva Gvozdena i njegovog sinovca Milisava Terzića, mladića od 18 godina, streljaju ih i vešaju na ulasku u selo, gde se i danas nalazi spomen-park pod nazivom „Vešala“. Gvozden je bio veliki borac i u ratovima je proveo sedam godina, celu Albaniju je prešao peške, a onda je sudbina htela da život izgubi u svom rodnom selu - izjavio je Saša, piše RINA.

(Ona.rs / RINA)