Ostajao bez uloga zbog svog izgleda, a posle "Davitelja" postao legenda: Velikom Tašku Načiću se kolege rugale

Kruševljanin Taško Načić, iako preminuo u 58. godini, ostavio je neizbrisiv trag na srpskoj pozorišnoj i filmskoj sceni. Igrao je u 26 igranih filmova, a njegove uloge u kultnim predstavama i filmovima, kao i specifična pojava, zauvek će ostati upisane u istoriji srpske kulture.

Taško Načić rođen je 7. aprila 1934. godine u Kruševcu. Sa ponosom je isticao svoje cincarsko poreklo, a ime koje je nosio objašnjavao je sa specifičnim šarmom. Iako su mnogi iz njegovog kraja završavali u različitim profesijama, on je već u gimnaziji pokazivao talent za glumu. Njegovo prvo glumačko iskustvo bilo je u ulozi Mitketa u predstavi "Koštana", a ta predstava ga je kasnije dovela do prijemnog ispita na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Njegovo školovanje na ovom prestižnom fakultetu bilo je pod mentorstvom profesora Mate Miloševića, a odmah nakon diplomiranja ostvario je značajan debi u "Romeu i Juliji".

Preporučujemo

Kako je dobio ime?

Taško je odgovor dao u jednom intervjuu.

- To je cincarsko ime. Moj otac koji se rodio u Kruševcu, vodi poreklo od Cincara. Kad sam se rodio, trebalo je da dobijem ime Nastas, ali kum je mislio da je Taško lepše i tako godinama nisam voleo svoje ime. Sad sam se sa njim srodio i zavoleo ga. Upoznao sam imenjaka jednom u Skoplju. Mnogo sam se radovao. Žao mi je što od oca nisam naučio cincarski jezik koji mnogo podseća na latinski.

Uloga u Ateljeu 212

Kada je pronašao svoju matičnu kuću u Ateljeu 212, Taško Načić je postao jedno od najprepoznatljivijih imena srpskog pozorišta. Uloge u predstavama poput "Kralj Ibi", "Maratonci", "Čudo u Šarganu", i "Radovan III" učinile su ga omiljenim glumcem, čije su nastupe publika uvek nagrađivala gromoglasnim ovacijama. Atelje 212 mu je, međutim, bio mnogo više od profesionalne scene. On je, zajedno sa prijateljima i kolegama kao što su Zoran Radmilović, Seka Sablić, Ceca Bojković i Milutin Butković, često boravio u "Srpskoj kafani", odmah do pozorišta, stvarajući prijateljske i kreativne veze koje su trajale do kraja njegovog života.

Govorio je da je "nepoželjan" za neke uloge

Bez obzira na svoju glumačku genijalnost, Načić je često bio u problemu sa izborom uloga. Njegov specifičan izgled - sa visinom od 192 centimetra i karakternim crtama lica - dovodio je do toga da mu nisu davane uloge ljubavnika, heroja, pa čak ni uloge koje bi bile kompatibilne sa njegovim fizičkim izgledom. Pred kraj svog života, Taško je otkrio zašto mu reditelji nisu davali više uloga.

- Svestan sam da, zbog svoje spoljašnjosti, ne mogu da igram ljubavnike niti heroje. Potpuno sam siguran da nikada neću biti Hamlet. Ali smatram da vezivanje za nečiji izgled ide na prvu loptu. Važnije je šta čovek iznutra može da uradi. Dobro, ne kažem da izgled ne može pomoći, ali dobro se sećam kad sam, kao student akademije, gledao Hudožestveni teatar. Davali su fragmente, i Tarasova je glumila Anu Karenjinu. Tarasovoj je tada bilo oko šezdeset i nešto godina, bila je golema, debela. No, posle jednog minuta predstave, to vam nije smetalo i pred sobom ste zaista imali Anu Karenjinu - ispričao je Taško početkom devedesetitih, osvrćući se na svoja iskustva.

Uprkos tome, uspeo je da ostavi snažan pečat u filmovima i na sceni, iako nije bio u mogućnosti da igra uloge koje su prema stereotipima odgovarale njegovoj fizičkoj pojavi.

Kinematografski uspeh

Međutim, za Taška je i filmska scena bila plodno tlo. Njegov film "Davitelj protiv davitelja" iz 1984. godine, u kojem je odigrao jednu od svojih najslavnijih uloga, postao je kultni film. Za ovu ulogu, Taško je bio kritikovan i čak "zezan" u Ateljeu zbog njegove interpretacije negativnog lika, ali je upravo u tom filmu pokazao svoju snagu i maestralnost u karakterizaciji složenog, psihološki dubokog lika.

"Da bi se verovalo u takvu ulogu, morali smo verovati i u glumca, i to je Taško uspeo da postigne", rekao je reditelj Slobodan Šijan.

- To je osetljivo pitanje, jer on je jedan divan tip bio, ali mislim da su ga malo u Ateljeu zezali posle, kao davitelj, znaš. Ali on je bio svestan da može tu da pokaže snagu i šta ume kao glumac.

- I vi ako pogledate te scene, pa to nije uopšte jednostavno odigrati, ono davljenje majke, Razgovor sa sobom u ogledalu jelte, identifikacija. Mislim, treba to da se igra tako da mi verujemo, kao gledači, da se to dešava. Da se ne pitamo, aj, vidi, sad se nešto kerefeče. E, to je uspeo da uradi. Mi na kraju počinjemo da verujemo u taj lik. To je na filmu najvažnije - objasnio je Šijan.

- Tako da sa Taškom, on je bio svestan da će tu moći da pokaže šta on sve može kao glumac. I da bude smešan, ali i da glumi nekoga sa ozbiljnim psihološkim problemom, pa koliko god ga posle neko zeza tamo u Ateljeu i tako dalje. Postoje jedan jaz, hajde da kažemo, između pozorišta i filma utoliko što popularna kultura u pozorište ne zalazi tako često, tako da ti žanrovski obrasci koji postoje na filmu se razumeju kod filmske publike, a vrlo često su proglašavani za jeftino - zaključio je Slobodan Šijan

Pored ovog, Taško je igrao i u drugim značajnim filmovima kao što su "Ko to tamo peva", "Bokseri idu u raj", "Majstor i Margarita", "Ćao inspektore", "Sabirni centar", i mnogim drugim ostvarenjima. Iako se povremeno susretao sa kritikama zbog svog fizičkog izgleda, dokazivao je da talentovanost i posvećenost profesiji prevazilaze spoljašnje faktore.

Umro previše mlad

Nažalost, Taško Načić je preminuo 26. marta 1993. godine u Beogradu u 58. godini života. Iako je za sobom ostavio bogat opus u pozorištu i filmu, nije doživeo da do kraja života iskoristi puni potencijal svog talenta. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, ali njegovo ime i lik ostali su duboko utisnuti u svesti svih koji su ga poznavali, kako kao glumca, tako i kao ličnost koja je osvajala srca publike svojom harizmom, duhovitošću i posvećenošću umetnosti.

Iako nije bio "heroj" u tradicionalnom smislu, Taško Načić je kroz svoju karijeru dokazao da se istinska veličina krije u dubini karaktera, a ne u spoljašnjoj pojavi.

(Ona.rs)