"Ne čeka da ozdravi da bi bio srećan!" Stefan Simić o prijatelju koji pleše i slavi život: Ove reči su lekcija

Književnik i sociolog Stefan Simić, poznat po svojoj dirljivoj poeziji i zapisima koji dotiču srca hiljada ljudi širom regiona, ponovo je uspeo da snažno uzdrma emocije publike.

Ovoga puta objavio je video uz potresan tekst o svom prijatelju Siniši, koji se više od decenije bori protiv raka. Reči koje je podelio nisu samo pesma - one su svedočanstvo o hrabrosti, ljubavi i zahvalnosti, i podsećanje svima nama šta znači zaista živeti.

Preporučujemo

Ples kao lekcija 

Simić u objavi naglašava da je njegov prijatelj, i pored teške dijagnoze, pronašao način da "slavi život svakim udahom". Njegov ples postao je simbol slobode, vere i zahvalnosti - ali i snažna lekcija svima koji su zdravi, a ne umeju da uživaju u trenutku.

- On nema šta da čeka, on živi, piše Simić, ističući da njegov prijatelj ne čeka izlečenje da bi bio srećan, već sreću pronalazi u samoj borbi. Upravo ta poruka odjekuje - da je život dar koji ne treba stalno odlagati za neko "sutra".

Pesma i video pogađaju pravo u srce

Nijedna sreća, nije tako živa,
Kao sreća čoveka koji gleda smrti u oči.
Nijedna radost,
Nijedno buđenje.

Sve ostalo je radovanje, a ovo je zagrljaj sa istinskim.

Gledam ovaj spontano zabeleženi ples,
Mog prijatelja Siniše,
Koji se deset i više godina bori protiv raka.
Menjao ishranu, menjao uverenja, menjao način života,
Ali kancer je takva bolest gde i kada misliš da ga nemaš,
Vrati se,
A i kada misliš da ga imaš, ide na bolje.
Tako i kod njega.

Nikada ne znaš, do kraja na čemu si, dok rezultati variraju.
Siniša, jedini prijatelj koji mi s vremena na vreme kaže da me voli,
Jedan od retkih prijatelja koji me pozove na telefon i pita – kako sam,
Da li nešto treba,
Jedan od retkih koji se ne stidi u mom društvu da plače.

Gledam ovaj njegov ples, od nedavno.
Zdravim ljudima to može da deluje kao kreveljenje, skakutanje, zanošenje.
Međutim, kada te otpišu, a doživiš i metastaze,
Ti bi da udahneš što više i što dublje.
Kada ti se čitav život sabije u male trenutke, a oni postanu beskonačni,
I svaki novi dan je nova pobeda,
Koja ti donosi nove i nove suze radosnice,
Što si dočekao još jedno novo danas.

Njegovo telo je krhko, ali njegova volja pleše kao dete.
Ne čeka da ozdravi da bi bio srećan – sreća je u samoj borbi.
Ritam nije samo muzika, nego novo rađanje i sloboda,
Oslobađanje od straha.
Dok ga gledam, shvatam koliko smo mi neretko nesvesni dara života,
U stalnom čekanju.

On nema šta da čeka, on živi.
Rezultati nisu najbolji, ali to ga ne usporava da živi,
I slavi život.
Svaki uzdah.
Pleše da pokaže da nije zarobljenik dijagnoze.
Pleše jer telo nije izgubilo osećaj za igru.
Vidiš zahvalnost, vidiš živost, vidiš lakoću.
Vidiš, što je najvažnije, slobodu.

Bolest ga nije zatvorila – otvorila ga je drugima,
Kao ništa pre toga.
U njegovim očima vidiš lekciju koju zdravi još nisu naučili,
A to je da nisu večni.

Mnogi prosvetljenje dožive tek na kraju.
I onda odlažu kraj.
A kako drugačije, nego zanosnom igrom,
I verom u život,
Koji bi da zagrliš, u najlepšem smislu.

Kao voljeno biće,
Kao beskraj.
Upravo to radi Siniša.
Više je dodirnuo od života u deceniji bolesti,
Nego u pola veka zdravlja.

Otuda ovaj ples,
Ne kao prkošenje bolesti,
Nego kao pobeda života.
I zahvalnost.

Simićeve reči i snimak prijateljevog plesa nisu samo omaž jednom čoveku i njegovoj borbi - oni su podsetnik svima nama da je život previše dragocen da bismo ga trošili na čekanje. Siniša je u svojoj bolesti pronašao ono što mnogi zdravi nikada ne otkriju, slobodu da se raduješ svakom udahu. A upravo ta lekcija, pretočena u poeziju, razlog je zašto Stefan Simić i dalje uspeva da dotiče srca hiljada ljudi: jer nas vraća onome što je najvažnije - samom životu.

(Ona.rs)