Cela Juga plakala od smeha zbog njega, a niko nije došao na sahranu: U smrt otišao kad i njegov najbolji drug

Postoje glumci koji ne igraju samo uloge, već postaju deo naših života, naših sećanja i svakodnevice. Njihovi likovi ulaze u domove, u porodične razgovore, u uspomene koje se prenose generacijama. Upravo takvi bili su Živojin Žika Milenković i Dušan Poček, dve velike legende srpske kinematografije koje su, gotovo simbolično, zauvek otišle na isti datum - 18. marta, iako u različitim godinama.

Njihov odlazak kao da je zatvorio jedno poglavlje televizije i filma koje se danas pamti s posebnom setom, jer su njih dvojica bili mnogo više od glumaca, bili su glas jednog vremena.

Preporučujemo

Prijateljstvo koje je živelo i na ekranu i van njega

Publika ih najviše pamti po zajedničkim ulogama u serijama koje su obeležile čitave generacije, poput Srećni ljudi, Bolji život, Porodično blago, Vruć vetar i Kamiondžije.

U kultnoj seriji Srećni ljudi igrali su nerazdvojne prijatelje Tiosava Marjanovića Garca i Iliju Pandurovića. Njihova hemija bila je toliko prirodna da su mnogi verovali da je reč o pravom prijateljstvu, a ne samo o glumi.

I, zapravo, nisu mnogo pogrešili. Pričalo se da su i u stvarnom životu bili bliski, povezani ne samo profesijom već i dubokim razumevanjem koje se retko sreće.

Žika Milenković: Glumac velikog srca i teške sudbine

Živojin Žika Milenković rođen je 26. januara 1928. godine u Niš, gde je i započeo svoju glumačku karijeru u Narodnom pozorištu. Kasnije prelazi u Beogradsko dramsko pozorište, kojem ostaje veran sve do penzije.

Tokom bogate karijere ostvario je više od 30 filmskih uloga, pojavio se u preko 300 televizijskih emisija i odigrao oko 150 pozorišnih predstava. Njegovi likovi bili su jednostavni ljudi, bliski publici, puni topline i autentičnosti.

Ipak, iza bogate karijere krila se teška životna priča.

U penziji je, kako je sam govorio, živeo skromno, gotovo na ivici siromaštva. Nije krio koliko mu je teško palo što su godine rada stale u skromnu penziju koja nije mogla da pokrije osnovne potrebe.

"Penziju sam dočekao u siromaštvu, sumorno i nezasluženo", govorio je iskreno.

Sećanja na detinjstvo dodatno su ga bolela, jer je i tada odrastao u nemaštini, u porodici u kojoj se hrana delila na jednake delove da niko ne ostane gladan. Verovao je da su takvi dani zauvek iza njega, ali su ga, kako je sam rekao, ponovo sustigli u starosti.

Uprkos svemu, ostao je dostojanstven, okrenut malim radostima - kuvanju, knjigama i ljubavi svoje porodice.

Preminuo je 2008. godine u 82. godini, ostavljajući iza sebe likove koje publika i danas rado gleda.

Dušan Poček: Tih, nenametljiv, a nezaboravan

Dušan Poček rođen je 16. maja 1932. godine u Beograd. Zanimljivo je da je prvobitno studirao medicinu, ali je pred kraj studija odlučio da promeni životni put i upiše glumu, odluku koja će se pokazati kao sudbinska.

Već od 1960. godine počinje da gradi karijeru, a publika ga je najviše zavolela kroz uloge koje su nosile posebnu dozu ljudskosti, često je igrao obične ljude, penzionere, bolesnike, likove sa margine, ali upravo u tim ulogama pokazivao je ogromnu glumačku snagu.

Na sceni Beogradsko dramsko pozorište proveo je čitav radni vek, ostavljajući dubok trag i u pozorištu i na televiziji.

Ipak, njegov odlazak bio je tih, gotovo neprimetan, baš kao i njegov karakter.

Preminuo je 18. marta 2014. godine, a sahranjen je, po sopstvenoj želji, u krugu najuže porodice na Novom groblju u Beogradu. Ono što je mnoge rastužilo jeste činjenica da od kolega gotovo niko nije došao da ga isprati.

Otišli su tiho, ali su ostavili glas koji i dalje traje

Sudbina je htela da se njihovi životi, iako različiti, simbolično spoje u jednom datumu. Kao da su i na taj način ostali povezani, ne samo kroz uloge, već i kroz večnost koju su sebi obezbedili na malim ekranima.

Danas, kada se repriziraju serije poput Srećni ljudi ili Bolji život, njihovi likovi i dalje žive - smeju se, tuguju, savetuju i podsećaju nas na vreme kada je gluma bila tiha, iskrena i duboko ljudska.

Možda su otišli bez velike pompe, ali su ostavili nešto mnogo vrednije, emociju koju publika nikada nije zaboravila.

Jer pravi umetnici ne nestaju. Oni ostaju tamo gde su najviše davali - u srcima ljudi koji ih pamte.

(Ona.rs/Telegraf)