Ispovest žene koja više ne može da trpi muža: Njegovo prenemaganje u kući im kvari brak i njoj kida živce

Ispovest anonimne autorke za britanski list Telegraf o tome kako njen suprug glumi starca iako ima tek 61 godinu pokrenula je lavinu komentara žena širom sveta koje se suočavaju sa istim, naizgled bezazlenim, ali strašno iscrpljujućim bračnim problemom.

Preporučujemo

Svaki brak koji traje bezmalo tri decenije sa sobom nosi sitne trzavice i navike partnera koje vas s vremenom sve više nerviraju.

Dok se jedni bore sa ozbiljnim životnim nedaćama i teškim sudbinama, ova žena je odlučila da iskreno, bez ulepšavanja, progovori o mužu koji je počeo da se ponaša kao da je jednom nogom u grobu, iako je u punoj snazi i odličnog zdravlja.

Gledajući i slušajući njegovo svakodnevno stenjanje, uzdisanje i žalopojke, čovek bi pomislio da ovaj šezdesetjednogodišnjak polako gazi ka stotoj godini života. Njegova supruga, koja ima 58 godina, ističe da je svaki njegov fizički napor, koliko god bio minoran, praćen dramatičnim zvucima bolova koji su potpuno nesrazmerni stvarnom naporu.

Bilo da ustaje iz kreveta, izlazi iz automobila ili se samo podiže sa stolice, kućom se prolama teška drama, dok je sedanje na kauč praćeno dubokim uzdahom olakšanja, kao da je upravo prešao pustinju pod punom opremom. Ova iritantna svakodnevna predstava počela je ozbiljno da utiče na atmosferu u njihovom domu, stvarajući tihi razdor između partnera koji bi zapravo trebalo da uživaju u najboljim godinama svog zajedničkog života.

Dok njihova odrasla deca dele majčino mišljenje i smatraju da je njegovo ponašanje čista gluma, ova iskrena ispovest otvara važno pitanje - gde prestaje stvarni umor, a počinje svesno prepuštanje prevremenoj starosti i kako to utiče na ljude oko nas.

Kada se običan čaj podiže kao da je džak cementa

Najobičnije kućne sitnice postale su izvor neverovatne drame, pa tako hranjenje psa ili iznošenje smeća u njihovom domu izgledaju kao scene iz jeftinih komedija. Kada supruga zamoli svog muža da isprazni mašinu za sudove ili skloni kese iz prodavnice, on reaguje sa takvim očajem i užasom kao da se od njega traži da golim rukama pomeri planinu.

Vrhunac ove svakodnevne glume dogodio se nedavno ujutru, kada je supruga ostala zatečena videvši ga kako bolno uzdiše i stenje dok podiže običnu šolju toplog čaja sa stola.

Da stvar bude gora, ne radi se o čoveku koji ima stvarne zdravstvene probleme ili hronične bolove koji bi opravdali ovakvo ponašanje. On redovno koristi privatno zdravstveno osiguranje kako bi detaljno pregledao svaki deo svog tela, a nakon svakog sistematskog pregleda, na kojem lekari potvrde da mu apsolutno ništa ne fali, on kući dolazi vidno razočaran što nema nikakvu strašnu dijagnozu. I dalje radi puno radno vreme, ali svako veče ulazi kroz vrata sa teatralnim simptomima hroničnog umora, tvrdeći da je previše iscrpljen čak i da izvede psa u kratku šetnju oko zgrade.

Često se u razgovorima žali i naglašava kako bi, da žive u Francuskoj, već odavno bio u zasluženoj penziji i uživao u plodovima svog rada. Supruga mu na to kroz smeh, ali sa dozom ozbiljnosti, odgovara da na njihovu žalost ne žive tamo i da će morati da stisne zube i radi još najmanje pet ili šest godina.

Priznaje da sa strahom razmišlja o danu kada on stvarno bude otišao u penziju, jer ne želi da provodi dane negujući njegove izmišljene bolesti i slušajući neprestano kukanje u kući.

Starost je u glavi, a ne u krštenici

Zajednički stav ove porodice jeste da je starenje zapravo stvar mentalnog sklopa, pod uslovom da su ozbiljni medicinski problemi i bolesti zvanično isključeni. Kada bi ovaj šezdesetjednogodišnjak uspeo da izbije sebi iz glave ideju da je na pragu duboke starosti i da shvati da je pred njim još mnogo lepih i aktivnih godina, život bi im izgledao potpuno drugačije.

Umesto što tuguje nad svojom navodnom nemoći, mogao bi da prigrli sve divne prilike koje donosi zrelo doba, putovanja i slobodno vreme.

Poznata izreka da imamo onoliko godina kako se osećamo nije samo običan kliše, već velika istina koju mnogi zaboravljaju kada pređu pedesetu.

Supruga je više puta predlagala zajedničke aktivnosti, odlazak na plivanje, časove zumbe ili aktivne pešačke ture, umesto što svake godine troše čitavo bogatstvo na to da tokom odmora samo leže pored bazena u nekoj toploj zemlji. On je svaku od tih ideja glatko odbio, pokazujući da mu je zona komfora u kojoj glumi nemoćnog starca ipak najdraža.

Jedne večeri, dok je on dremao ispred televizora gledajući fudbalsku utakmicu, supruga je na lokalnoj grupi videla oglas za zabavnu trku parova u obližnjem parku koja se održava za mesec dana. Probudila ga je sa osmehom i predložila mu da se prijave zajedno, nadajući se da će ga to pokrenuti i trgnuti iz letargije. Njegova reakcija bila je brza i dramatična, pitao ju je da li to pokušava da ga ubije, na šta se ona samo nasmejala i tiho dodala: „Ne još.”

Ova simpatična, ali otrežnjujuća priča podseća nas na to da sami birate kako ćete ostariti i da li ćete život živeti punim plućima ili provesti dane brojeći nepostojeće bolove.

(Ona.rs / The Telegraph)