Dragana je prva Srpkinja koja je stigla na Mont Everest: Planine su me naučile kako da stignem do cilja

Beograđanka koja je dobila titulu zaslužnog sportiste popela se na najviši vrh sveta i najviši vulkan na planeti, a za Ona.rs otkriva zbog čega su planine u Srbiji vredne divljenja

Dragana Rajblović (53) iz Beograda više od pola života provela je na planinama. Ujedno, ona je prva Srpkinja koja je stigla na “krov sveta”, na Mont Everest, 2007. godine, kao član ekspedicije Dragana Jaćimovića.

Preporučujemo

Po struci ekonomista, po vokaciji veliki zaljubljenik u prirodu, nosilac titule zaslužnog sportiste, Dragana svaki slobodan trenutak provodi napolju.

- Posao ekonomiste je statičan, traži da ste sve vreme ispred kompjutera, a ja sam oduvek bila aktivna, pa sam najpre počela da se bavim speleologijom, a onda i planinarenjem - kaže Dragana Rajblović za Ona.rs.

U jednom trenutku ekonomiju je u potpunosti napustila i okrenula se prirodi.

- Moje prvo planinarenje bilo je na Rtnju, što nije naivno, jer ta planina nije za početnike. Kad smo se spustili sa vrha, osećala sam se mnogo iscrpljeno; govorila sam sebi kako mi to nije trebalo i kako nikada više neću sebe tako da mučim. Ali, ono što me je fasciniralo bila je priroda zbog koje sam i odlučila da nastavim sa planinarenjem - priseća se naša sagovornica.

Planine draže od mora

Kao dete, sa roditeljima je svake godine išla na more. Deo raspusta provodila je u Vojvodini, gde su živeli njeni baka i deka, a onda je jedne godine sa roditeljima otišla u Crnu Goru, u selo Klenak od Nikšića, gde je rođena njena majka.

- Mamina roditeljska kuća bila je u brdu i za mene je bilo fascinantno što mogu da se popnem na brdo, a odatle na krov kuće. U Vojvodini to nije bilo moguće. Kad sam postala tinejdžerka i sama odlučivala gde ću otići na odmor, uvek sam birala planine, jer su me privlačile stene, planinarenje i zelenilo - priča Dragana.

Završila je alpinistički tečaj, bavila se alpinizmom i paralelno ostala verna planinarenju koje ju je apsolutno opčinilo.

Uspon na krov Evrope

Ali, kako je vreme prolazilo, tako su i Draganini apetiti rasli, pa je poželela da se popne na neki viši vrh, gde je manje kiseonika u vazduhu. Tada je videla da Dragan Jaćimović, prvi Srbin koji se popeo na Mont Everest, organizuje putovanje na Elbrus, najviši vrh Evrope.

- Pošto je Elbrus na 5.642 metra nadmorske visine, imala sam teoriju da ću, ako se popnem na Kavkaz, zadovoljiti svoju radoznalost i više neću imati potrebe da idem na tako visoke vrhove. Mislila sam da je za ženu to dovoljno, takvu granicu sam napravila u svojoj glavi. Otišli smo na Elbrus, popela sam se bez problema i tada mi je Jaćimović predložio da budem deo ekspedicije koja će se penjati na vrh sveta - priseća se Rajblović.

Zašto je baš ona odabrana, ni danas ne zna, ali je očigledno da je njena ljubav prema planinama toliko bila jaka da je prosto isijavala iz nje. Jer, kad krene u prirodu, Dragani ništa nije teško - ni da rasklapa šator, ni da topi led, ni da priprema hranu… Samo da bude u prirodi!

- Odmah sam zaboravila na teoriju da je dovoljno stići na 5.642 metra i pristala sam da idem na pripreme za Mont Everest. Te 2004. na prste jedne ruke moglo je da se prebroji koliko naših ljudi je išlo na Himalaje, na obične trekinge - kaže Dragana.

Tri godine priprema za odlazak na "krov sveta"

I ako bi neko pomislio da je posle uspona na vrh Evrope lagano stići na vrh sveta, grdno bi se prevario. Kao i za svaki uspeh u životu, tako su i za ovaj neophodne posebne pripreme.

Dragana se kao član ekspedicije koja je stremila ka Mont Everestu pripremala pune tri godine. Prvi korak, uz prethodni planinarski staž, bio je odlazak na Himalaje, na 6.200 metara, odnosno na vrh koji se u ovom delu sveta tretira kao trekerski.

Tako je, kaže naša sagovornica, obezbedila da se penje na Čoju, šesti najviši vrh na svetu koji se nalazi na 8.200 metara.

- Na svetu postoji 14 vrhova koji premašuju 8.000 metara; 70 odsto njih se nalazi na Himalajima, a 30 odsto u masivu Karakoruma koji se nadovezuje na Himalaje. Uspon na vrhove više od 8.000 metara uvek je ekspedicijski; to znači da smo tamo mesec i po do dva, da moramo da se aklimatizujemo i da pripremimo naš organizam za te visine, jer se na tim visinama umire, čovekov organizam ne može da izdrži duže od 24 sata na tim visinima, a pripreme traju jako dugo - objašnjava Dragana.

Prva ekspedicija bila je na Čoji 2006. godine, na 8.200 metara.

- Bila sam malo uplašena pre nego što smo krenuli na tu ekspediciju, jer sam čitala i gledala sve što se odnosilo na uspon. Strahovala sam da li ću uspeti da prepoznam ako ne budem mogla da se popnem i da se vratim na vreme ili neću prepoznati, pa ću nastaviti da idem, a onda će biti kasno jer neću moći da se vratim. Na usponu od 8.000 metara greške se ne praštaju, ne postoje spasilački timovi; ako nam nije dobro, moramo da pazimo sami na sebe. Niko nema snage da nas spušta, jer jedva ima snage da hoda. Ali, kad smo stigli na Himalaje, shvatila sam da ću ipak moći da prepoznam šta mi organizam poručuje i da ću, ako osetim visinsku bolest, odlučiti da se vratim i da ništa ne silim. Planina je tu i neće pobeći - prepričava Dragana.

Na sreću, ekspedicija je prošla bezbedno, što je imperativ za svakoga ko planira da se uputi put planinskih vrhova.

Nezaboravni pogled sa vrha Himalaja

Kad u civilizaciji pomislimo na uspon od 650 metara, on mnogima izgleda kao “mačji kašalj”. Ali, na najvišim vrhovima sveta tih 650 metara zahteva specijalne, vrlo zahtevne pripreme i maksimalnu koncentraciju.

- Mont Everest je na 8.850 metara, pa se tih 650 metara visinske razlike u odnosu na Čoju prelazi za jedan dan i noć. Mi smo krenuli iz drugog baznog kampa sa 6.400 prvi dan na 7.100 metara i tu smo prespavali. Sutradan smo sa 7.100 išli u drugi visinski kamp na 7.900, i to mi je bila najteža deonica. Onda smo od 7.900 počeli da koristimo kiseonik i došli do trećeg visinskog kampa na 8.300, a onda smo tu odmarali do 11 uveče i tad smo krenuli na 8.850 metara, gde smo stigli u devet ujutro. Bilo je teško i naporno, u nekim momentima je sevalo, a ja se od bombardovanja plašim grmljavine i samo sam strepela da se baš to ne desi. Ali, to što je sevalo u daljini, bilo je ispod nas, pa je moj strah bio nerealan - priseća se Dragana.

Iako ekspedicija zajedno stiže na vrh, čini se da je svaki član usmeren samo na sebe. Dragana objašnjava i zašto je to tako:

– Nosite maske za kiseonik, u opremi ste, imate rukavice, čujete samo svoje disanje, jedva pogledima možete da komunicirate sa drugima. Osećate se veoma usamljeno u tim momentima i ako se uplašite, prepušteni ste sami sebi. Tad ili se vratite ili se stisnite i nastavite dalje, do samog vrha.

Osećaj kad ste na “krovu sveta” je, priča Dragana, neverovatan:

- Posle celonoćnog penjanja, kad počinje da sviće, pogledi na okolne vrhove sa Mont Everesta su kao da ste na drugoj planeti. Taj osećaj se ne može prepričati.

Spuštanje je rizičnije od uspona

Dragana objašnjava zašto se na uspon kreće noću:

- Penjemo se celu noć, da bismo ujutro stigli na vrh i imali dovoljno vremena da se vratimo do šatora pre nego što dođe popodne. Jer, kad se vreme kvari, to se uvek događa popodne.

Ona upozorava da je spuštanje opasnije od penjanja i navodi razloge zbog kojih je to tako:

- Umorni smo od cele noći koju smo proveli u usponu i poslednje atome snage koje imamo čuvamo za spuštanje. S druge strane, srećni smo što smo se popeli na vrh, pa postajemo samouvereni i na silasku smo manje pažljivi, imamo manje snage i manje koncentracije. Na spuštanju je mnogo važno da svu koncentraciju usmerimo na teren kojim se vraćamo i da pazimo, jer u silasku sa najviših vrhova najveći broj ljudi strada.

Pored opijajućeg osećaja što je uspon bio uspešan i pogleda kojim su članovi ekspedicije bili nagrađeni sa “krova sveta”, prilikom spuštanja videli su i onu surovu stranu - tela poginulih planinara koja tu ostaju zauvek. Na visinama većim od 5.000 metara tela se smrzavaju, a neretko se može videti zaleđena ruka ili noga u snegu, što je dodatna opomena svakome ko kreće put vrha ili se spušta u podnožje planine. Takođe, često se dešava da zbog hipoksije ljudi haluciniraju, da nisu sigurni da li spust obavljaju kako treba… Zato je, uz hrabrost, odvažnost, iskustvo i maksimalnu opreznost, jaka psiha najvažnija za one koji kreću put planinskih vrhova.

Kroz pustinju do najvišeg vulkana na svetu

Uprkos tome što je stigla na najvišu tačku planete, Draganu nije napustila želja da nastavi da istražuje svet. Tako se krajem 2008. sa kolegom uputila u pustinju Atakama i Ojos del Sajado, uspavani vulkan na granici između Argentine i Čilea.

- Hteli smo da idemo sami i da iskušamo sebe, da vidimo da li možemo sve to da izguramo bez ičije pomoći. Na Himalajima smo organizovani tako da nam pomažu šerpasi, a sad smo želeli da odemo kroz pustinju do vrha vulkana sami. Tražili smo na atlasu mesto na planeti na kom postoji zanimliv vrh i odabrali smo Atakamu. Videli smo da je vrh Ojos del Salado drugi po visini u Južnoj Americi. Da bismo došli do tog vulkana, sa čileanske strane postoje vodiči i skloništa, a sa argentinske strane nema ničega. Pre nego što smo krenuli u pustinju, vlastima u Argentini smo morali da potpišemo da idemo na sopstvenu odgovornost, jer tu nema spasilačkih timova, ne možemo da dozovemo pomoć ako se nekome nešto desi - prepričava naša sagovornica.

Sa kolegom je punih 15 dana išla kroz pustinju; na leđima su nosili teške stvari, pa su odlučili da ih nose iz dva puta, iako su tako udvostručili pređenu kilometražu. Poneli su malo oskudne hrane, jer ko će nositi hranu za mesec dana, pa još na sopstvenim leđima?!

- Poneli smo proteine u prahu koje koriste bilderi za dopunu ishrani; odlični su, jer čuvaju mišićnu masu. Jer, kad idete na visine gde ima manje kiseonika, onda vam opada i mišićna masa. Tih 15 dana jeli smo hleb i maslinovo ulje. Malo pre nego što ćemo stići do podnožja vulkana, prešli smo 30 kilometara sa sve teškim stvarima i ja sam toliko bila umorna da sam legla pokraj nekog skloništa od kamenja koje je napravio neko ko zna koliko godina pre nego što ćemo mi tu doći. Između kamenja videla sam konzervirane folije u kojima su bili piletina, čorba od graška, tunjevina i pire krompir. Posle 15 dana na hlebu i maslinovom ulju toliko smo se oduševili da smo, iako je toj hrani ko zna kada istekao rok, otvorili konzerve, pripremili ih i pošteno se najeli. Bila mi je to jedna od najlepših večera na svetu - radosno kaže.

Uspon na vrh ugašenog vulkana nije bio lagan, tim pre što se Dragana i njen saputnik nisu pridržavali pravila aklimatizacije. Bez obzira na to što se prethodno penjala na najviši vrh sveta, Dragana upozorava da bi svaki put čovek trebalo iznova da se aklimatizuje.

- Išli smo sa 5.500 na 6.200 metara, pa tek onda na vrh. Ali, trebalo je da odemo na 6.200, pa da se spustimo i prenoćimo na 5.500 i tek onda krenemo na vrh. Uhvatila nas je visinska bolest, dva dana smo preležali u šatoru, nismo mogli da se pomerimo. Posle dva dana smo krenuli ka vrhu i popeli smo se na najviši vulkan na svetu - prepričava Dragana.

Ističe da im nije bilo bitno što je reč o najvišem vulkanu na svetu, već što su imali prilike da iskušaju svoje sposobnosti u, kako Dragana kaže, pravoj pustahiji.

Najvažnija lekcija

Pitamo našu sagovornicu čemu su je planine naučile.

- Naučile su me da i tamo gde ne postoje jasni putevi da se stigne do cilja, ipak ih ima. Ja inače volim da idem tamo gde nema utabanih staza, da dođem drugim putem… To često izgleda nemoguće, ali onda, kad se malo više potrudim, vidim da ipak postoje putevi koji vode do cilja. Iako nekada nisu dovoljno vidljivi, oni ipak postoje - slikovito priča, otkrivajući u isto vreme moćnu životnu filozofiju.

Dodatni benefit je, kaže, lakše donošenje odluka, kao i manja zainteresovanost za svakodnevne stvari poput politike i nepotrebnih informacija koje svako od nas nesvesno upija.

Planinarenje u Srbiji

Kad je krenula pandemija korona virusa, građani Srbije počeli su češće da putuju po svojoj zemlji, a mnogi su poželeli i da planinare. Kako je Dragana sa Sportskim klubom "Alti" odavno počela da organizuje akcije po Srbiji, videla je i svetlu i mračnu stranu masovnije odluke o odlasku u prirodu.

- Ljudi su shvatili da ne moraju da putuju daleko da bi se dobro proveli, da bi bili u prirodi i da bi se zbog aktivnog načina života bolje osećali, pa su krenuli da putuju po Srbiji. Ali, postoji tu i druga strana medalje, ona tamna nad kojom bi se trebalo postideti. U podnožjima naših planina, a posebno u blizini vodopada koje su ranijih godina i decenija obilazili samo planinari, odjednom su “nikle” tone smeća koje su rekreativci ostavljali posle boravka u prirodi. Tužno je što su i neka jezera na koja sam nekada vodila ljude postala deponije smeća. Srbija je postala ogromna deponija smeća, narod se uopšte ne edukuje, ne podiže se svest o tome - razočarana je naša sagovornica.

S druge strane, ne može a da sa oduševljenjem ne govori o planinskim vrhovima širom Srbije koji su toliko divni da će na prvi pogled očarati čak i početnike u planinarenju:

- Veliki i Mali Vukan, Ježevac, Ovčar, Fruška gora, Kosmaj, Avala… Ne znam gde je lepše! Takođe, Borački krš je vrlo interesantan fenomen; reč je o vulkanu koji se ohladio. Toliko je prelepih planina kod nas i iako stalno putujem, u Srbiji ima dosta mesta koja još nisam stigla da obiđem. Svaki put kad se odnekud vratim, pomislim da mi je upravo taj deo Srbije najlepši.

Sa Sportskim klubom “Alti” Dragana svakog vikenda organizuje akcije po Srbiji i regionu. Koliko je naša zemlja bogata prirodnim lepotama dovoljno govori i činjenica da je našoj sagovornici potrebno četiri godine da bi svakog vikenda vodila na različite destinacije po Srbiji, a onda ponovila ture.

- Postoji mejling lista gde ljudi dobijaju informacije o sledećoj akciji, pa mogu da biraju da li će ići na kratke ili duže ture, sa većim ili manjim usponom, u skladu sa svojim željama i kondicionim mogućnostima. Odabrala sam da ne jurimo i da nemamo teške ture. Ja sam u godinama kada želim da razgledam, da berem lekovito bilje i pečurke i da uživam u prirodi - zaključuje Dragana.

(Ona.rs)