"Krvarim na papiru i sastavljam bolju verziju sebe": Natalija Sknepnek o važnosti ženskog glasa u književnosti

Spisateljica Natalija Sknepnek piše tiho, ali duboko — onim tonom koji se ne nameće, već ostaje da odjekuje dugo nakon što poslednja stranica bude zatvorena. U svom prvom romanu "To više neću biti ja", ona majstorski spaja elemente trilera sa snažnom psihološkom potkom, osvetljavajući teme identiteta, porodičnog nasilja i unutrašnjih borbi koje često ostaju nevidljive.

Rođena je u Pančevu 1980. godine. Studirala je na Učiteljskom i Filozofskom fakultetu u Beogradu, integrativni je psihoanalitičar u edukaciji i porodični edukator.

O sebi nam je otkrila da je "zaljubljena je u prirodu i mačke", a u slobodno vreme voli da slika bez dara i talenta, onako "za svoju dušu". Već niz godina radi kao profesionalni pisac i proučava psihologiju. Život je obogatila majčinstvom i skladnim brakom, a ističe za sebe da "stvara u svom zelenom carstvu tu negde na planeti Zemlji".

Za portal Ona.rs, Natalija govori o stvaranju junakinje Anite koja se povlači iz sveta crne hronike, o pisanju koje ne štedi ni autorku ni čitaoca, kao i o važnosti ženskog glasa u književnosti. U razgovoru koji sledi, otkriva zašto veruje da umetnost može otvoriti oči, ali i uputiti na nežne puteve razumevanja — i sebe i drugih.

Upoznajte Anitu, junakinju koja nas vodi do suštinskih pitanja: ko smo, šta smo i kuda idemo?

Ovaj roman daleko je od svakidašnjih priča. Kroz lik Anite, Natalija je spojila svet crne hronikesa intimnim traganjem za identitetom, a evo i odakle inspiracija za takvim spojem:

– Ta veza mi se učinila sasvim prirodnom. Duboko verujem da se crna hronika puni onda kada su ljudi duboko odvojeni od sebe i sveta oko sebe, kada žive u uslovima nasilja, nerazumevanja i otuđenosti. Najveća umetnost je vladati svojim impulsima. Kada ljudi izgube identitet ili im se osporava ono što uistinu jesu, brišu se granice i potisnuti bol, bes i tuga dobijaju drastična lica, smatra Natalija.

Junakinja Anita je novinarka crne hronike koja se povlači iz tog sveta, a da li je to i autorkin lični odraz odnosa prema senzacionalizmu u medijima, upitali smo je:

– Pisac nije imanentan svom delu, ali je duboko povezan sa svime što stvara. Autor vrišti o onome što ga boli i time leči i sebe i svet. I sama sam, kao žena, osetila pritisak da radim po pravilima koje su mi drugi nametali. Anita je podsvesno razvijena iz tog osećaja. Ipak, književnost se ne pita da li je nešto istinito ili izmišljeno – važno je da dodiruje duboko u nama. Želela sam da postavim pitanje: "Da li živimo svoju istinu?" Ne nudim odgovore – svako ima pravo na svoj utisak. Ako moram da odgovorim direktno – senzacionalizam mi nije blizak. To je forma koja zanemaruje suštinu.

Roman otvara teme porodičnog nasilja i društvene indiferentnosti, što na ličnom nivou često može biti teška tema za svakoga od nas. Kako naša sagovornica ističe, nije joj teško da piše o teškim temama. Navodi da ne štedi ni sebe ni čitaoca, jer veruje da "jedino tada literatura ima pravi uticaj".

– Želim da čitalac ne dobije mnogo odgovora, ali da postavi sebi hiljade pitanja: Ko smo? Šta smo? Kuda idemo? – ističe Sknepnek.

Njeno pisanje funkcioniše na više nivoa: triler, psihološki roman, društvena kritika. Otkrila nam je i kako gradi taku slojevitost, koju objedini u jednom romanu.

– Struktura romana mora pratiti priču. Ako pisac zna šta želi da ispriča, struktura prirodno prati ideju. Važan je i dobar urednik. Svako delo sadrži i više od onoga što je autor svesno želeo da kaže. Podsvesno ima ogromnu moć – ono je najdublji sloj romana koji dodiruje dušu čitaoca i samog pisca.

Ljudi ne umeju da "obuju tuđe cipele"

U romanu se snažno provlači motiv odbacivanja, što nije retkost kada je savremeno društvo u pitanju. Ono često potiskuje priče "nevidljivih" ljudi, ali Natalija ima jasan stav po tom pitanju;

– Umetnost je danas, po mom mišljenju, jedino pravo uporište slobode. Svet je brz, površan, ukrašen spolja, ali prazan iznutra. Uspeh je merilo svega, dok su empatija i istinsko razumevanje potisnuti. Ljudi ne umeju da "obuju tuđe cipele". Odbacivanje i neprihvatanje su po meni ključni problemi savremenog društva. Ako ne prihvatimo osobu onakvom kakva jeste, ubijamo suštinu njenog bića pre fizičke smrti.

Roman govori i o pisanju – Anita beži od tema koje je lično proživela. Da li je to univerzalna dilema pisaca?

– Kod mene nije. Kada odlučim da pišem, ne štedim se. Rasklopim sebe i svet, krvarim na papiru i ponovo se sastavljam u boljoj verziji. Nijedan moj lik nisam ja, ali sam utkana u sve njih. Pisac mora biti iskren. Bez toga nema katarze ni za njega ni za čitaoce – otkriva nam naša sagovornica.

U centru romana je žena – ranjiva, ali snažna. Natalija navodi da je ženski princip snaga oličena u suptilnosti. Kao pisac, želi da osvetli tu energiju, vekovima potlačenu. Junakinje koje piše su svesne, jake, ali i povređene, umorne od dokazivanja, kako ističe i dodaje:

–  Želim da pokažem da je dovoljno biti ono što jesi – bez kalupa i maski.

Od bajkolikih pripovetki za decu do tema koje prodiru u srž često mračne realnosti

Natalija Sknepnek je inače poznata i po svojim pisanjima za decu. Dosad je objavila  "Pozornica sa 30 lica", "Na krilima bajke", "Cvetolisna Dolina" i "Pesmice za progovaranje – čarobni vodič do prvih reči vašeg deteta". Kako je to zaista zanimljiv kontrast preći sa dečjih maštanja u nešto veoma ozbiljno, mračno i stvarno, opisala nam je da to nije bio veliki izazov za nju, a razlog je poprilično jednostavan:– Svi imamo dete u sebi. Neki ga potiskuju, ja ga hranim. Nekad iz mene piše razigrana devojčica, nekad ranjena. Tako nastaje književnost za odrasle.

Koliko je važno govoriti o porodičnom nasilju bez ulepšavanja i može li književnost pomoći u razbijanju stigme?

– Neophodno je. Književnost je gorka, ali lekovita pilula. Leči i pisca i čitaoca. Suočavanje boli, ali je ključno. Ako sve guramo pod tepih, vremenom neće biti prijatno ni gaziti po njemu. Destigmatizacija je težak proces, ali umetnost mora doprineti – svaki put.

Novi roman "Mama spava" izlazi uskoro. To je psihološki roman o ženi koja prolazi kroz postporođajnu depresiju. Želela sam da se dotaknem te teme, ali i univerzalne slike majčinstva. Preporučujem ga svim ženama – pronaći će sebe, svoju majku, komšinicu, prijateljicu. U pitanju je priča o patnji, traženju, otuđenosti, ali i nežnosti i bezuslovnoj ljubavi. – za kraj navodi spisateljica Natalija Sknepnek.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.