Dr Gabrijela Nikčević: Smirenje i zadovoljstvo su preduslov zdravlja

- Medicina može da bude i posao; danas se gotovo sve svodi na protokole i tu ne možete mnogo da pogrešite. Ali onaj deo koji je između protokola i nečega što nije tegoba, traži veliku ljubav – kaže sagovornica portala Ona.rs

U vremenima kad je medicina postala biznis, jurnjava za novcem važnija od porodice, a poštovanje, razumevanje, ljubav i zahvalnost skrajnuti kao „prevaziđene kategorije“, sresti nekoga ko u grotlu velegrada živi potpuno suprotno od toga predstavlja raritet i ogromno bogatstvo.

Preporučujemo

Dr Gabrijela Nikčević (52), specijalista interne medicine - kardiolog spada upravo u tu grupu retkih koji nose beli mantil, a ne leče samo lekovima, već i toplim ljudskim razgovorom. Ima običaj da kaže da ne leči nečije laboratorijske rezultate, EKG ili nešto treće – ona leči čoveka. A za to je, znaju svi koji su ikada imali ozbiljniji zdravstveni problem, potrebno ne samo veliko medicinsko znanje, već i one kategorije s početka teksta – poštovanje, razumevanje, ljubav i zahvalnost.

I to je ono što razlikuje prosečnog ili dobrog lekara od vrhunskog stručnjaka. Tom stazom dr Nikčević hoda gotovo punih 30 godina.

Prvi lekar u porodici

- Znala sam da ću se baviti medicinom čim sam dobila biologiju kao predmet – kaže dr Gabrijela Nikčević za Ona.rs.

- Kad sam videla kako funkcionišu veliki i mali krvotok, bila sam potpuno očarana. Tad, naravno, nisam znala šta sve podrazumeva kardiologija dok nisam stigla do fakulteta.

Nije odustala ni na „stepeniku“ na kom mnogi studenti medicine padaju – čuvenoj anatomiji na prvoj godini. Devet knjiga, noćna mora svakog brucoša...

- To mi je bila prva šestica. Kasnije, kad su došli klinički predmeti, dobijala sam visoke ocene, jer je sve to mnogo bliže onome zbog čega studirate, ali ta anatomija je horor. To je bilo devet knjiga u moje vreme, svaka knjiga je bila jedan deo tela, a to je gomila podataka koje vi kao dete od 19 godina treba da ubacite u glavu – priseća se naša sagovornica.

Imala je 24 godine kad je došla u Urgentni centar da stažira.

- Ostala sam tamo do 2008. godine, potpuno očarana i patologijom, i dijagnostičkim procedurama, i dinamikom posla – oduševljeno kaže.

„Od profesora Boškovića učila sam odnos prema pacijentima“

I upravo u Urgentnom centru, na Odeljenju intenzivne nege, upoznala je kolegu koji će joj postati uzor u poslu.

- Od pokojnog profesora Dejana Boškovića, koji je bio jedan od načelnika u Urgentnom centru, učila sam odnos prema pacijentima. On je bio naš najmlađi vanredni profesor i pored njega sam naučila osnovu bez koje ne možete da funkcionišete kao kardiolog. On je, kao profesor, imao svoj dan za ambulantu, dolazili su mu pacijenti iz cele Srbije; on je sa njima razgovarao, slušao ih, pomagao, tešio i usput pisao lekove – priseća se dr Nikčević s pijetetom u glasu.

Na pitanje koji joj je bio najteži slučaj u 28 godina dugoj karijeri, sagovornica portala Ona.rs kaže:

- Teški su svi koji su životno ugroženi. Bilo je posle dežurstava i suza kad dođem kući, ne zato što se desilo nešto loše, nego od pretrpljenog stresa dok strepite nad pacijentima. Kad radite na odeljenju gde je smrtnost od akutnog infarkta kod pacijenata koji nisu stigli do bolnice 40 odsto, pa onda i ovi koji su stigli do bolnice sve zavisi od veličine infarkta, vremena koje je prošlo, smrt je nama tamo bila redovna pojava.

Jedne večeri stariji kolega i ja smo imali devet smrtnih slučajeva na dežurstvu... Najteže je saopštiti članovima porodice da su izgubili nekog najmilijeg. Te suze, taj vapaj... Trebalo bi da saopštite tako tešku vest, da porodici pružite utehu...

Najteže je bilo, priseća se dr Nikčević, kad je prešla u privatnu praksu.

- Za jednu pacijentkinju sam se jako vezala. Bila je mlada, htela je trudnoću, ali nije izdržala – priča naša sagovornica ne skrivajući suze.

Saradnja je najvažnija

Ipak, u medicini ima i onih čarobnih situacija koje su ravne čudu, a opet se dešavaju – kad pacijentkinje koje, uprkos kardiološkim problemima, uspeju da rode decu.

- To jeste lepši deo priče i uvek je tu sistemski rad kardiologa i ginekologa. Kad imate kolege koje su voljne da se upuste u poduhvat vođenja takve trudnoće, to može da izađe na dobro. Ali imamo mnogo surevnjivosti, mnogo ljudi koji neće da se brinu i onda je najlakše te trudnoće zabraniti. Ali, prema studijama, sve su te trudnoće moguće.

Postoji neki stepen rizika i vi sa tim treba da budete upoznati kao lekar i da na najbolji mogući način napravite saradnju sa pacijentkinjom, jer ona je za vas vezana kao mornarskim čvorovima. Ona mora da ona razume da je to zajednički rad, mora da sluša sve vaše instrukcije koje zavise direktno od kardiološke patologije koju ima. Ne mislim na hipertenziju, pričam o urođenim srčanim manama.

Saveti kardiologa nisu treniranje strogoće, već za dobrobit našeg zajedničkog posla. Imala sam sreće da su moje pacijentkinje divne osobe, da su njihove trudnoće prošle bez ikakvih komplikacija. Sjajne su bile kolege ginekolozi koje su te trudnoće izvele u finalu kroz carski rez zato što neposredno po porođaju tih 24 do 48 sati, ako se menja hemodinamika kod pacijentkinja i ako imate oslabljeno srce, njemu je to strahovit teret – objašnjava dr Nikčević.

„Iz državne službe sam otišla sa zahvalnošću“

Posle više od dve decenije u državnoj službi, dr Nikčević odvažila se na veliki korak i otvorila privatnu praksu. Učinila je to, kaže, iz više razloga: neki od njih su, objašnjava, bili možda i materijalni „u futurističkom smislu“, ali ključna stvar koja je presudila bila je posvećenost pacijentima.

- Ljubav prema pacijentima određuje čoveka da bude lekar. Medicina može da bude i posao; danas se gotovo sve svodi na protokole i tu ne možete mnogo da pogrešite. Ali onaj deo koji je između protokola i protokola, između nečega što nije tegoba, a u trenutku dok je pacijent izgovara ti shvatiš da je on nezadovoljan, nesrećan, prepadnut i da zapravo nema nikakvu spektakularnu tegobu, e tog čoveka morate da volite kao i one koji su teško bolesni. Ali tog čoveka koji ne govori knjišku tegobu zaista morate da volite, a u privatnoj praksi imate više vremena da mu se posvetite – ističe dr Nikčević.

Iz državne službe je otišla sa zahvalnošću.

- Ono što sam dobila u državnoj službi je blago, pre svega od fantastičnih kolega sa kojima sam radila, od garniture starijih sestara sa kojima sam radila i sa kojima sam se pogledima razumela, gde je ono što se kaže da bi trebalo da se uradi bilo završeno dok se rečenica izgovara... Nijedan mladi lekar koji otvori privatnu praksu neće do kraja karijere moći da stekne takvu vrstu iskustva koju stičete dok radite u nekoj državnoj ustanovi – kategorična je dr Nikčević.

Porodica je stub svega

Uprkos ogromnoj posvećenosti poslu, naša sagovornica nije samo kardiolog. Ona je i supruga, i majka, i sestra, prijatelj, kolega, oslonac...

Pitamo je kako je uspela da uskladi posao sa privatnim životom, rađanjem dece i osnivanjem porodice.

- Pojma nemam, bila sam mlađa. Moji sinovi sada imaju 19 godina i upisali su fakultete. Sve to je išlo tako što se malo spavalo. Svaki svoj slobodan trenutak sam koristila da budem sa njima. Imala sam neke druge privilegije, bio je tu neko ko je brinuo o kući ili o ručku, a to slobodno vreme koje sam imala provodila sam sa njima u svakom obliku angažovanja napolju, u sportu, u stranom jeziku. Uspela sam sve to da izguram, ali jako malo je bilo spavanja – iskreno kaže.

Uprkos velikom broju obaveza, naša sagovornica i njen suprug nastavili su da žive po postulatima koje su stekli u matičnim porodicama:

- Doručkuje se kod kuće, ruča se kod kuće, večera se kod kuće. Tako se živelo nekad, tako moja porodica živi i sada. Danas vidim da se, nažalost, sve svodi na dostavu i sada imamo epidemiju gojaznosti.

Osnova mog posla je da čoveka očuvamo zdravim, ali pre ili kasnije svi umiremo. Sad se postavlja pitanje šta je to život i kako on treba da izgleda... Kad dođemo u tu našu tvrđavicu i zatvorimo vrata, u našem srcu mora da vlada i mir, i spokoj, i da u kući bude osmeha, i da budemo u miru sami sa sobom...

Postizanje harmonije je, podseća, proces.

- Jedno mi je činilo zadovoljstvo pre 10 godina, a sada mi je nešto sasvim drugo životna ideja i cilj, i u tom smislu se trudim i svoju decu da vaspitam, a to je da se okrenemo veri i crkvi, da se malo svi umirimo, smirimo i pritrpimo. Ne mora sve da se desi onda kad smo mi naumili, jer to nije uvek dobro za nas, nego da malo naučimo da trpimo.

„Gnev je ozbiljan problem“

Neoprostivo je razgovarati sa kardiologom, a ne pitati ga kako da sačuvamo zdravlje u vremenima kad je ono prvo na udaru. I na tom polju dr Nikčević ima široke poglede, daleko prostranije od onih koje ćemo naći među stranicama medicinskih knjiga.

- Sve smo kroz susrete sa ljudima i razgovore imali prilike da vidimo: i da ljudi koji žive najzdravije moguće dobiju neku bolest i da ovi koji nanose sebi ljutu štetu dožive duboku starost.

Za mene je esencijalno mentalno zdravlje. Preduslov svakog zdravlja je osećaj smirenja i zadovoljstva. Bolest nije u vlasništvu čoveka, ona je u vlasništvu Boga, ali je suština u tome da će zadovoljan čovek imati malo bolesti koje mi danas imamo; to su čuvene psihosomatske bolesti i još čuvenija „šaka“ autoimunih bolesti.

Mislim da je ključ našeg zdravlja i doživljaja naše bolesti u osećaju zadovoljstva. Jer nije isto ako ste potpuno neurotični i razbolite se i ako ste smireni i razbolite se. Ja kao lekar ne lečim ni vašu laboratoriju, ni vaš ultrazvuk, ja lečim vas i vaše tegobe, a cilj je da imate neki kvalitet života sa bolešću ili bez nje. Nešto može da se „pokrpi“ sasvim, nešto se delimično „pokrpi“...

Ono što je do nas, to je osećaj zadovoljstva. Da li će to zadovoljstvo da bude u knjizi, filmu, drugim ljudima... Primarno je da pronađemo u sebi izvor mira, a onda i očuvanje tog mira, a to nastaje u porodici.

Danas je gnev ozbiljan emotivni problem i kod odraslih i kod dece. Koren gneva možete da nađete isključivo u tome što nije sve po vašoj volji. Postavlja se pitanje kad mi učimo čoveka da treba sve da bude po njegovoj volji? Ako detetu ugađate u svemu i sve mu pružite, kompenzujući neke druge stvari, svoje emotivno i fizičko odsustvo, zagrljaj, uspavljivanje, priču pred spavanje, onda bi trebalo zastati i razmisliti – zaključuje naša sagovornica.

(Ona.rs)