Mizoginija u srpskoj tradiciji: Stereotip o ženama duboko ukorenjen u vekovnim porukama

Tradicionalne "ženske" izreke od kojih se žene, ali i muškarci u trenutku naježe

Iako žene od početka 20. veka prema demografskim podacima čine više od polovine stanovništva, ravnopravan položaj sa muškarcima je još upitan. Lepši pol je 20. vek bez sumnje dobro iskoristio i ostvario značajan pomak u oblasti prava, obrazovanja, ekonomskog statusa, ali su žene i u 21. vek ušle marginalizovane na političkom, ekonomskom, kulturnom i drugim ekspertskim poljima.

Razlog tome, reklo  bi se, duboko je ukorenjen u društvu koje je opterećeno stereotipima, tradicionalnim i patrijahalnim odnosima, koji su se vekovima prenosili s kolena na koleno i veoma sporo prihvatali  opšte promene u dinamici sve modernije porodice i položaja žene u društvu. Iako je istina da taj problem nije samo vezan za naše područje, već je očigledan širom planete, pogotovo u azijskim zemljama, mnogi podaci jasno ukazuju i na neravnopravan odnos prema ženama u Srbiji.

Preporučujemo

Tradicionalno gledano, žena je bila samo domaćica koja je služila za reprodukciju, a muškarac je bio glava kuće i njemu je bila namenjena produktivna uloga. Ona je tu da kuva, čuva decu, dvori i služi, brine o porodici i ne meša se puno u zbivanja izvan kuće za koje je zadužen muž.

Iako se taj odnos odavno promenio, statistika pokazuje da su žene i dalje daleko manje zastupljene na onim mestima gde se nalazi stvarna moć odlučivanja, kao i da su manje plaćene od muškaraca. Vekovna mizoginija i teško iskorenjiva podređenost dominaciji muškaraca uživa dugu i dobro utemeljenu, snažnu tradiciju u srpkom društvu, o čemu možda i najbolje svedoče "ženske" izreke, koje je Vuk Stefanović Karadžić pribeležio i objavio još 1849. godine.

A od nekih se bukvalno naježe i žene i muškarci.

"Da joj zašiješ usta, na stražnjicu bi progovorila. (kaže se za lajavu ženu)

Do groba: lele! a od groba: ko će k mene! (kada sahrani muža)

Dobro je nekad i (pametnu) ženu poslušati.

Žena pijanica – gotova bludnica.

Žena se uzda u plač, a lopov u krivokletstvo.

Žena će samo onu tajnu sačuvati koju ne zna.

Ženi, zmiji i mački ne treba verovati ni kada su mrtve.

Ženu, decu i psa treba biti i hraniti.

Lajava žena, često puta bijena.

Ne daj kobile u najam, niti puštaj ženu na sajam.

Nemoj biti ljuta da ne budeš žuta, već budi dobra da ne budeš modra. (preti poneki čovek svojoj ženi)

Opasala se jezikom k’o kuja repom. (kaže se za lajavu ženu)

Žene su da zbore, a ljudi da tvore.

Žena i zmija se u glavu udaraju.

Gori je ženski jezik no turska sablja.

Gde žena buči tu muž muči..."

Ali, ah, da je mizoginija samo ostavljena u prošlosti... Govor mržnje po rodnoj liniji danas se skoro svakodnevno javlja u obliku narativa koji okrivljuje žrtvu za nasilje, prema kojem žena mora da bude čedna ili objekat za zabavu. Niko nije pošteđen i pitanje je vremena kada će postati meta, a to najbolje znaju one žene koje se bave javnim poslom. Mizoginija je vidna u raznim oblicima, pogotovo u eri društvenih mreža koje pucaju od uvredljivih komentara, degradacije žena i njihove privatnosti. Tabloidni mediji se takođe ne ustručavaju da šire narative koji objektivizuje ženu ili je nipodaštava.

A ono što možda i najviše poražava je da nosioci mizoginijskih poruka, kako nekada, tako i danas, nisu samo muškarci, već se i same žene pridružuju stavovima koji degradiraju njihov pol. Kao da nije dovoljno što među samim ženama nema dovoljno protesta zbog širenja mizoginije, a kamo li nekakav ozbiljniji pokret koji će da promeni tradiciju rodne neravnopravnosti, već se neretko i same međusobno omalovažavaju, po onoj staroj, poznatoj, "domaćice, manje zbori, da ti ručak ne zagori".

(Ona.rs)