Maja Ognjenović ne kuva i Srbija joj ne prašta. Ali ja je razumem - u svakom smislu

Ona ne kuva.

Napisala sam ovu rečenicu kao malu definiciju koju pokušavam da razumem.

To je inače mali ritual koji ponavljam kada sam u nedoumici, kada ne mogu da razumem sebe ili druge, kada mi se misli toliko ubrzaju i isprepleću da mi se čini da sledi Veliki prasak. Možda i sada, u ovom trenutku to radim, ali ne iz želje da sebi razjasnim taj neopisivi poriv ljudske vrste da osudi sve koji se usude da misle drugačije, ili još gore -  o tome javno govore, već da ponovoimo ono što bi trebalo da danas već svi znamo, ali ne prihvatamo.

Maja Ognjenović - žena od svega 40 godina sa brilijantnom karijerom i toliko nagrada da sam na pola prestala da skrolujem, izjavila je da nema vremena da kuva.  I samim tim, po starom dobrom običaju, uspela je da bez greške povuče okidač za salvu uvreda, neopravdani nalet besa i agresije.

Tačnije, njena izjava je ovako išla.

"Ne, nema vremena, neću nikad kuvati, to je sad neka tema, u stvari, to je neka za mene filozofija. I Danilo mi je čak to jednom rekao, ponavlja tako isto kad smo s prijateljima u društvu, pa kao sad žene standardno uvek se tu provuče ko je šta kuvao, neki recept. I on kaže: "Ja sam srećan što Maja ne kuva". Tako da znaš, nemam ni tu neku vrstu pritiska od strane muža. A mislim da to isto ide, veruj mi, iz kuće. Imala sam drugarice koje pomažu mami, mama ih uči. Naša mama nikad nije ništa zahtevala te vrste od nas."

Ah, u ovoj rečenici ja vidm ženu koja je imala podršku. Rasla je sa njom i udala se za nju. Zar ne bi bilo lepo da svi živimo tako ? Voljena je onakva kakva jeste, uvek je i bila, drugo ne prihvata. Zar ne bi bilo sjajno da svaka od nas ne mora da smanjuje sebe da bi bila dovoljno dobra? Sigurna je u ono što govori, iako zna da živi u Srbiji gde je žena kao majka i kuvarica jedino verodostjona priznanja, da ako to nema - sve što gradi pada u vodu jer nije ispunila balkanski zavet da o rodu i produ i domu gde čeka muža s vrućim hlebom na pragu. I ne, nemam ništa protiv tradicije i porodičnih vrednosti, koje god su, sve dok ih i jedni i drugi istinski delite, ako je to ono što vas ispunjava, pokreće i daje vetar u leđa.

Ipak, ono što se meni svidelo jeste da njen muž nema problem da pred svima kaže da njegova Maja ne kuva - i ne, nije manje muškarac zbog toga, ne preza od podsmeha društva ili pogrdnih prostačkih prozivki, znate na koje mislim. Pa, zar ne bi bilo prelepo da imamo svi partnere koji ne dele poslove na muške i ženske, koji ne misle da je žena za kuhinju, muškarac za kafanu?

Možda naivno, skoro utopistički, verujem da svi upravo o tome sanjamo, tiho i krišom želimo društvo u kojem imamo više Maja, u kojem se udajmo za nekog sličnog Danila -  ne zbog kuvanja, ali nemamo snage sebi da priznamo da živimo zarobljeni u strahovima, okovani kompleksima, s gorčinom koja nas nagriza toliko da jedini izlaz imamo u tome da jedemo druge i hranimo se njihovim mesom. Tuđa sreća nam je ružna, jer ona je refleks tuge koju nosimo u sebi, a ta prizma se mora razbiti.

Kako? Pa tako što ćete se ulogovati na nalog user23z8z4819 i napisati nešto ovako:

"Svašta, još se hvali. E kakvo vreme došlo, sve naopako..."

"I šta kao bitna je zbog toga, kakvo lupetanje"

"Katastrofa. Takva igračica, simpatična i slatka žena... a da ne kuva ništa! Još nema ni decu, a nema vremena ni za to... Šta reći?"

"Mama ih nikad ništa nije naučila?????  O, svašta!"

Možda i najgori komentar na pitanje "Šta jedu?" bio je: "Umrli su odavno"

Ili ne mora baš tako? U nizu filtriranja svojih nesigurnosti i problema, našli su se i oni koji su pokazali da postoji i poneko svetlo u ovom mraku.

"Znam da kuvam, ne uživam u tome i blago njoj.."

"Ako ne uživa u kuvanju, ne treba ni da kuva, pokazala je svima da ima puno stvari u kojima istinski uživa i dobro joj idu"

"Što bi svaka žena morala da kuva, pa još da se pravda bilo kome ako ne kuva? Toliko ima stvari u životu oko kojih treba mnogo više da se brinemo i bavimo se njima, nego što bi radila bilo šta drugo. Vrhunksa je sportiskinja, zarađuje... I ja bih bila zadovoljna kao njen muž što je takva."

Ipak, hvale i pohvale su bile u manjini. Zato, kao što sam rekla, krenimo od početka.

Žena je žena i kad ne kuva

Nikada nisam pisala o tome, ali moja sestra i ja smo rasle u sličnom okruženju kao Maja. Poznat mi je scenario doma gde ni mama ni baba ne očekuju da s 10 godina držiš varjaču. Kod nas je bila obavezna knjiga u rukama, ili lopta, ili preskakača, šta god, dok se razvijaš fizički i mentalno. Umesto "šta znaš da kuvaš", pitale su nas "šta smo naučile", umesto "dođi u kuhinju" bilo je "završi domaći i idi napolje".

S tim u vezi, malo mesto u kom smo živele nije lako prihvatalo taj način odrastanja. Moje drugarice su već u osnovnoj školi uveliko spremale ozbiljna jela i često mi to nabijale na nos kao neku supermoć bez koje sam ništavna. Ali, moja mala oaza kod kuće nikada nije dozvoljavala da se zbog toga osećam manje vredno. Mama je imala običaj da kaže da za kuvanje nikad nije kasno, jer kad god poželim da se okušam, kuhinja će biti samo nekoliko koraka od mene, ali škola i detinjstvo prolaze i ostaju daleko u prošlosti.

I bila je u pravu. Došlo je polako, prvo iz želje da spremim nešto slatko, zatim ispratim neki recept s Instagrama ili zbrčkam večeru za ćerku. Došlo mi je kao dokaz da to umem i znam, da nisam manje vredna od onih koje kuvaju od osnovne škole - čak je i baba pohvalila moju sarmu. A ponajviše, došlo mi je kao dokaz samoj sebi da ne spadam u onaj red žena koje kuvaju svaki dan.

I nikada zbog toga nisam bila odbačena od prijateljica, pod tim mislim žena dovoljno svesnih i zadovoljnih da me nikada nisu ocenjvale prema broju jela koje spremam. A među njima, nalazi se široka paleta lica i karaktera. Za zadnjih 10 godina upoznala sam mnoge, sjajne žene, koje nikad ne kuvaju. Super uspešne karijeristkinje koje svako veče spremaju večeru od nule. Bake koje vikendom kuvaju obroke za celu nedelju i porodicu, ali i one koje nikad nisu pozvale unuke na ručak. Žene koje su stale za šporet prvi put s 29 i rasturile. One koje popravljaju motore dok im muževi spremaju kiflice. One koje su se udale sa 33 i prvu put izguglale recept za palačinke. Znam i one koje kuvaju svaki dan. One koje su odrasle u porodici gde su tate kuvale. One koje s 3o znaju samo jaja da isprže. One koje iskreno vole da kuvaju. I svaka od njih je žena u svakom smislu te reči. Ipak, nijedna to ne navodi kao primarnu vrlinu, kao razlog zbog čega se oseća bolje, jače, ženstvenije.

Zato, ako većina žena smatra da je kuvanje samo dodatna vrlina i baza za preživljavanje, a ne etiketa prema kojoj se kategorišemo u dve različite grupe, vreme je da stavimo tačku na osude i podele, pogotovo one na osnovu varjače i šerpe.

Muž kuva, zamisli

Za vreme mog kratkog, ali ne baš srećnog braka, moj muž je umeo naivno da prokomentariše "moja žena zna samo sendvič da napravi, a i dalje je volim" (moš misliti). Nisam se baš potresala, više mi je smetalo što je virio ispod mamine suknje i nestajao povremeno na 24 sata. Zato sam ga se otarasila, a kasnije naučila da kuvam - zbog sebe, ali i postala svesna da ona stara "preko stomaka do srca" važi samo kad vas malo šta drugo povezuje.

Izvinite, ali tako je.

On i ja nismo imali mnogo zajedničkih tema, činilo se da sve o čemu ja maštam on smatra nepotrebnim, želje i ambicije su nam bile dijametralno različite, prijatelji koje smo birali nisu bili ni po čemu slični. A sve to smo shvatili posle 10 godina veze.

Tada sam razmišljala o njima, mama, tetkama, bakama, koje godinama iza sebe gledamo kako pate u brakovima i tek pred kraj života spoznaju da su potrošile godine udovoljavajući drugima, a najmanje sebi. Zato ja nisam htela da potrošim još godina koje će trošiti mene, dok ja čuvam njega.

Jer, kako moja baba kaže - budi svoj čovek, tako ćeš naći svog čoveka. Odnosno, nije bitno da li kuvaš ili ne kuvaš, radiš ili ne, rađaš ili ne, dok živiš po svojim pravilima doći će i onaj ko će plesati u istom ritmu kao ti.

Zato onda, molim vas, budite bolje. Ne osuđujte. Ne vređajte. Pokušajte da otvorite srce i um toliko da upiju neke drugačije filozofije, istinsku sreću, slobodu i život.

Jer sve ovo gore je samo podsetnik da ne kvarimo tuđu sreću, već stvaramo svoju. I ako ne želiš da kuvaš - nemoj. Ako on ne misli na tebe - pokaži mu kako voliš sebe. Ako tvoj brat ili sin kuva ili vodi decu u park dok njegova žena spava, kaži mu da si ponosna u kakvog muškarca odrasta. Jer muškarac je muževan i tada. Žena ga ne koristi. Partnerski odnosi su mnogo složeniji od toga, mnogo dublji nego što bilo koji tekst može da predstavi. I ko smo mi da sudimo? Ja prva ne.

A nadam se da vište nećete ni vi.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.