Trčala je Londonski maraton iako je gluva i gubi vid: "Ništa me neće zaustaviti!"

Ona se sama pripremala za trku koja je duga 42 kilometara

Pejdž Barnes (21) je mlada devojka koja je pre četiri godine morala da se suoči sa svojim sudbinom koja nije nimalo laka. Naime, njoj je dijagnostikovan Ušerov sindrom tipa tri.

Ušerov sindrom je nasledni poremećaj koji se karakteriše oslabljenim sluhom i progresivnim gubitkom vida. Gubitak vida nastaje zbog retinitisa pigmentosa (RP), degenerativnog oboljenja retine i javlja se u adolescenciji.

Preporučujemo

Pejdž je gluva od detinjstva i koristi kohlearne implantate za navigaciju u komunikaciji s drugima, a kao tinejdžerka je počela da gubi i vid. Ova devojka nema periferni vid, a u središnjem polju vida ima crne tačke. Nedavno joj je rečeno da će joj se vid i dalje pogoršavati.

Kako kaže, njen san je da radi kao frizerka, a dok uči školu za to, Pejdž je odlučila da pre nekoliko dana izađe na Londonski maraton kako bi podigla svest o ljudima sa složenim invaliditetima.

U ekskluzivnom intervjuu za Daily Star, Pejdž je ispričala kako nije dopustila da je dijagnoza zaustavi na njenom životnom putu.

- Nikad se nisam bavila sportom dok sam odrastala, pa kad sam prvi put rekla svojim prijateljima i porodici da želim da trčim maraton nisu bili sigurni da li sam ozbiljna ili se šalim - rekla je s osmehom Pejdž.

Kako kaže, često joj je falila motivacija, jer se sama pripremala za maraton.

- Kada sam shvatila koji je cilj za koji ovo radim, dobila sam ogroman nalet snage i volje - kaže ova devojka.

U trci koja je duga 42 kilomentara i koja prosečno traje pet sati, Pejdž je prikupljala novac za dobrotvornu organizaciju "Sense" koja pomaže osobama sa složenim invaliditetom.

- Imala sam samopouzdanje iako sam znala da je preda mnom veliki izazov, ali sam bila odlučna da postignem svoj cilj - rekla je ona.

Pejdž je navikla da se suočava sa izazovima i preprekama u životu, te je iskreno govorila i o svojoj dijagnozi.

- U početku sam bila šokirana i nisam znala šta da radim i kako će to uticati na moj život. Nisam imala pojma šta je taj sindrom koji imam. Bilo mi je užasno teško zbog toga, jer sam shvatila da neke normalne stvari nikad neću moći da radim - poput vožnje auta. Dijagnoza mi je postavljena kada sam imala samo 17 godina, što je dobro, jer sam bila dovoljno stara da shvatim što se događa i da prihvatim svoju dijagnozu. Stoga, nakon što sam saznala šta je to što me muči zapravo sam shvatila da se ništa nije promenilo. Zato danas ne dopuštam da dijagnoza definiše to ko sam ja. Ništa me neće zaustaviti ka mojim ciljevima - zaključuje ova hrabra devojka.

(Ona.rs)