Prva žena narodni heroj Jugoslavije: Branko Ćopić joj je posvetio pesmu "Marija na Prkosima"

Od nepismene čobanice do neustrašivog jurišnika na neprijateljske bunkere

Ona je bila učesnica Narodnooslobodilačke borbe i prva žena narodni heroj Jugoslavije.

Iz siromašne porodice nadomak Drvara, Marija Bursać je od nepismene čobanice postala neustrašivi jurišnik na neprijateljske bunkere, čime je zaslužila veliko priznanje heroine i poštovanje svojih saboraca.

Preporučujemo

Sa 23 godine, kad je preminula od posledica ranjavanja na frontu, postala je simbol antifašističke borbe i žena vrednih divljenja.

Kada je smrtno ranjena 1943. na Prkosima u vrletima Bosne i Hercegovine, dok su je na nosilima prebacivali do bolnice, Marija Bursać je prkosno pevala. Ovaj događaj inspirisao je Branka Ćopića da 1945. godine napiše pesmu Marija na Prkosima.

O tebi pjevam, Marijo, Marijo!

Oj, djevojko ratniče, ratniče,

što si pod titovku svila pletenice,

i srcem krenula protivu betona.

Odmah po saznanju za njenu smrt, i 15. oktobra 1943. godine Marija Bursać je proglašena za prvu ženu narodnog heroja.

"Drugarica Marija bila je primjer junaštva u svim borbama i na kraju dala svoj život za slobodu svoga naroda jurišajući na rovove neprijatelja kod sela Prkosa", pisalo je u „Biltenu Vrhovnog štaba“.

Od čobanice do komuniste

Rođena je 2. avgusta 1920. godine u selu Kamenica, kod Drvara. Bila je najstarije od šestoro dece Nikole i Jovanke Bursać. Marija je poticala iz siromašne zemljoradničke porodice, a školu je zamenila kućnim i poljoprivrednim poslovima. Najčešće je kao čobanica čuvala ovce i goveda.

Kad je 1938. u njenom selu otvorena prva škola, naučila je da čita i piše uz mlađu braću, a preko učitelja Velimira Stojnića uključila se zajedno sa bratom Duškom u omladinski revolucionarni pokret.

Naime, Marijin brat Duško se dosta družio sa učiteljem Stojnićem od kojeg je stekao prva znanja o revolucionarnom radničkom pokretu i komunizmu. Kasnije je i sam počeo da čita komunističku i drugu literaturu, za šta se i Marija zainteresovala.

Lepa devojka, stasala za udaju, imala je simpatiju iz komšiluka — Vida Bodiroža, zvani Vicuka, koji je bio stariji godinu dana od nje. Sastajali su se često na zborovima, na prelima i prilikom čuvanja stoke, a kasnije kada se Marijin brat Duško povezao sa učiteljem Stojnićem, Vicuka i Marija su se sa ostalim omladincima sastajali kod seoske škole. Rat je prekinuo prvu ljubav, a Vid je poginuo u borbama na Sremskom frontu.

Velika aktivnost učitelja Stojnića zapala je u oči tadašnjim vlastima pa su pokušali da ga premeste u drugo mesto, što je izazvalo protest meštana Kamenice, pa su vlasti odustale od njegovog premeštaja, ali su ga kao rezervnog oficira februara 1941. godine pozvali na vojnu vežbu u Banja Luku. U njegovom odsustvu, rukovođenje skojevskom organizacijom preuzeo je Duško, zbog čega se u kući Bursaća tada često okupljala seoska omladina, a ponekad i stariji meštani.

Kako je poznato, u aprilu 1941. godine uspostavljena je Nezavisna Država Hrvatska, u čiji je sastav je ušla i Bosanska krajina, nakon čega su ustaše otpočele progon Srba, Jevreja, Roma, i svih koje su smatrali za političke protivnike, a pre svega antifašiste i komuniste.

Prva je obukla muško odelo 

Kao odgovor na ustaški teror početkom jula 1941. godine, kako piše Vikipedija, meštani Kamenice su u obližnjoj šumi formirali logor u kom su sakupljali oružje, municiju, sekire, vile i drugo oruđe sa kojim su planirali da se brane kada podignu ustanak. Marija je zajedno sa strinom Anđukom i drugim devojkama i ženama prikupljala i spremala hranu za borce. U potrazi za hranom, obilazeći kuće po selu, raspitivala se i za skriveno oružje i pozivala meštane da svoje staro oružje daju borcima.

Takođe, sa još nekoliko omladinki, obavljala je i kurirske poslove, održavajući veze sa drugim partizanskim logorima. Istog dana kada je otpočeo ustanak 27. jula u Drvaru, Marija je obukla muško odelo — pantalone, kaput i kapu i bila prva devojka i primer koje su sledile druge žene iz sela.

Posle oslobođenja Drvara nastavila je aktivno da pomaže Narodnooslobodilački pokret, a uskoro je primljena i u Savez komunističke omladine Jugoslavije, kasnije i u Komunističku partiju Jugoslavije. Zajedno sa bratom okupljala je omladinu, a i prva je koja je svoju devojačku spremu podelila partizanskim borcima. U okviru omladinske radne čete, rušila je puteve i pruge, kao i osnovnu školu, da se u nju ne bi uselio okupator.

Paralelno je radila i na opismenjivanju drugih omladinki. U njenoj kući bila su organizovana prela i posela, na kojima su žene i omladinke plele džempere, čarape, šalove i rukavice za partizane. Po potrebi je odlazila i u okupirani Drvar, odakle je donosila vesti o stanju u gradu i o Italijanima.

Nakon drugog oslobođenja Drvara, u julu 1942. postavljena je za političkog komesara čete u Prvoj krajiškoj omladinskoj radnoj brigadi. Krajem jula i početkom avgusta 1942. godine omladina iz Drvara i okoline, tada pod zaštitom krajiških brigada, u izuzetno teškim uslovima, kad nije bilo granice između prvih linija fronta i pozadine, svake noći je kupila - žito.

Od svoje crvene suknje, sašila je zastavu omladine Kamenice, a kuća njenog oca bila je sigurno utočište za borce, i glavni punkt za prikupljanje priloga za partizane.

Birana je i za predsednika seoskog odbora Ujedinjenog saveza antifašističke omladine, kao i u opštinsko i sresko rukovodstvo Antifašističkog fronta žena.

Dobrovoljno stupanje na front

Kad je 4. februara 1943. godine, u jeku Četvrte neprijateljske ofanzive, formirana Deseta krajiška udarna brigada, Marija se sa još nekoliko drugarica dobrovoljno priključila. Postavljene su za bolničarke, a Marija je bila raspoređena u Drugi bataljon.

Pored bolničkih obaveza i brige o ranjenim borcima, dobrovoljno se javljala da ide i u patrolu i na stražu. Zadatak brigade bio je da čuva odstupnicu borcima u zbegovima koji su se povlačili sa Banije. Da bi je "sačuvao" od prve borbene linije, komandant brigade je prebacio u kuhinju, ali je ona na sopstveni zahtev premeštena u Treći bataljon, gde je zahtevala da postane borac.

U svim borbama, u kojima je učestvovala, isticala se požrtvovanjem i hrabrošću. U borbi na Pločama, u polovinom februara, ubila je dva Nemca i oduzela dve mašinke. U borbama u okolini Strmice, kod Knina, krajem februara ubila je trojicu četnika i prisvojila njihove puške. U borbama oko Livna, u leto 1943. godine upala je u bunker, ubila trojicu ustaša i zaplenila puškomitraljez. Prilikom okršaja u selu Golubiću, kod Knina, krajem juna bila je prvi put lakše ranjena.

Brzo se pročula po svojoj hrabrosti, kao i velikoj brizi za ranjenike.

Sredinom godine razbolela se od tifusa i bila povučena. Uprkos savetu drugova da se ne vraća na front kada se izlečila, ona je to odbila. Ubrzo se vratila u brigadu sa kojom je  17. septembra 1943. učestvovala u napadu na nemačko-ustaško uporište u blizini sela Prkosa, kod Bosanskog Petrovca.

U smrt uz pesmu

Zadatak je bio da se uništi nemačko uporište koje je branilo oko 450 vojnika - Nemaca i ustaša, sa baterijom topova od 150 milimetra, preko 30 teških bacača... Borci su se neopaženo privukli, otpočeli napad i u roku od tri sata tri puta zauzimali neprijateljske položaje i tri puta se povlačili. Marijin bataljon bio je u centralnom delu napada, a njen vod se nalazio u najvećem vrtlogu borbe. U jednom od napada borci njenog bataljona zaplenili su nekoliko topova, a Marija je zarobila četiri nemačka podoficira iz haubičkog voda.

U trećem i poslednjem jurišu, Marija je bombama uništila tri neprijateljska bunkera i prišla topu oko koga su ležali mrtvi Nemci. Tada je u njenoj blizini eksplodirala minobacačka granata i raznela joj stopalo desne noge. Skakućući na levoj nozi, povukla se u mali zaklon, odakle je ubrzo izvučena iz borbe. Odatle su je do bolnice drvarskog vojnog područja, koja se nalazila u Vidovom Selu, udaljenom oko 40 kilometara, nosili dva i po dana.

Mariju su nosile njene drugarice, omladinke iz Drvara, dok je ona čitavim putem pevala partizanske pesme, najčešće pesmu „Omladinka Mara“ Branka Ćopića. U svim mestima kroz koje bila nošena kolona ranjenika  narod i omladina su izlazili da ih pozdrave, a posebno Mariju. Do Drvara noga joj je već pomodrela od podlivene krvi i natekla do kolena. Saznavši da joj je ćerka ranjena, majka Joka joj je pošla u susret, što je bio i njihovo poslednje viđenje.

U improvizovanoj partizanskoj bolnici, iako je odmah po dolasku primila tetanus, bilo je već kasno, jer je njenu nogu zahvatila gangrena. Preminula je 23. septembra 1943. godine. Sahranjena je  je na brežuljku Spasovine u podnožju svog rodnog sela sa vojnim počastima, uz prisustvo velikog broja omladine i naroda Kamenice.

(Ona.rs)