Istoričarka Dijana Vasiljević: Žene su poslednji bastioni odbrane tradicije i čuvarke nasleđa na Balkanu

Pronicanje u tajne žena Balkana koje su opstale kao čuvarke naše vekovne tradicije u raznim sferama našeg kulturnog nasleđa

Ona je pre svega istoričarka koja se trenutno najviše bavi temama u vezi sa našom tradicijom na Balkanu, pre svega istorijom hrane i balkanskim spojem istoka i zapada koji je na ovim prostorima najvidljiviji.

Preporučujemo

Fokus Dijane Vasiljević je pre svega na "našim" ženama sa teritorije Balkana i pronicanjem u njihove tajne kako su uspele da postanu i opstanu kao čuvarke naše vekovne tradicije u raznim sferama.

Inspiracija za prikupljanje građe o tradicionalnim jelima, odeći, nakitu i običajima potekla je, kako kaže istoričarka, spontano i zahvaljujući slučajnom saznanju.

- Interesovanje je krenulo intenzivnije pre nekoliko godina, kada sam sasvim slučajno pronašla na internetu našu anteriju koja se nalazi u Njujorškom muzeju za modernu umetnost. Osim što je ta ta anterija pre svega bila čarobna, privuklo me je to što je ispod nje je pisalo da je od "neprocenjive vrednosti". Istraživala sam dublje i ispostavilo se da je ona deo srpske građanske nošnje iz Prizrena, koju je jedna porodica koja je napustila Balkan i naselila se u Ameriku dala kao poklon njihovom muzeju. To me je navelo da istražujem dalje šta se sve nalazi od naših artefakata po svetu i šta su naši ljudi sve odneli u svet i gde su sve to baštinili - opisuje za Ona.rs početak svoje odiseje u potrazi za tradicionalnim blagom istoričarka Vasiljević.

Nošnja i nakit šalju duboke poruke

Kako kaže, potraga za našom baštinom znači potragu za našim korenima i gde smo sve ostavili tragove. Zato i naglašava da ćemo tragove srpske nošnje, srpskog nakita, ikona... naći ne samo ovde, već po celom svetu. Ali upozorava da građa nije dovoljno prikupljena i da će potraga za njom trajati još dugo. A onda ćemo moći i da pročitamo poruke koji su nam preci ostavili.

- A da li znamo da čitamo poruke? Pa to i jeste najteže pitanje kada krenete u istraživanje i kada malo dublje uđete u priču oko našeg tradicionalnog, kulturnog i uopšte čitavog nasleđa sa ovih prostora. Jer sve poruke i svi znakovi se nalaze tu oko nas. Nekada čak i nismo svesni našeg nasleđa jer nam se ono čini kao nešto što je uobičajeno, a u stvari ako zagrebete malo, put vas odvede duboko u istoriju, pa čak i do ranog srednjeg veka - otkriva Vasiljević.

Kao primer navodi nakit koji su žene nosile.

- Recimo, kada istražujete srpsku prizrensku nošnju, iako su nošnje naroda koji su živeli na toj teritoriji veoma slične, one se između sebe mnogo razlikuju. Žene su nosile različite komade nakita po kojima su se raspoznavale, da li su Spkinje, Turkinje, Albanke, Jevrejke - prosto su znale ko je ko. Iako su sve nosile dimije, kada krenete od drugih komada kao što su anterija, čepkelija, pojasevi, pafte... videćete da ih je kujundžijski rad razdvajao. Da li je to bio tepeluk, koji je služio da se pridrži kosa ili marama, sa leve ili sa desne, no tek kada to pratite možete da vidite koliko je bio bogat život tih ljudi i možete da sagledate kako je izgledao taj jedan vremenski period - objašnjava istoričarka.

Nakitom i odeždom su, primećujemo, komunicirali. Istoričarka to i potvrđuje.

- Oni su tačno znali u okviru građanske nošnje, šta se kad nosi i šta ima svoje značenje. Recimo, šta je crveni vez, ili zašto je pojas Srpkinja takav kakav je bio... I te kako su se raspoznavali i imali vid komunikacije koji je danas nestao, jer način na koji su se one oblačile ukazivao je da li su krenule na proslavu ili venčanje, da li su devojke, udate ili udovce... Žene su bile pune simbola, i naša nošnja je puna simbola - ističe Vasiljevićeva.

Upitana šta je od kulturnog nasleđa na Balkanu što je do sada otkrila najviše impresioniralo, istoričarka u dahu odgovara:

- Torbeško nasleđe slikanje mlade. Dan-danas u mestu pored Prizrena postoji narod koji se zove Torbeši. Oni inače žive na tlu Makedonije i na teritoriji Metohije, a slikaju lice mlade tako da ne možete da je prepoznate. Njeno lice je puno simbola i šara koje služe da mladu zaštite. Običaj se sačuvao tokom svih ovih vekova. On nije nešto što traje 50 godina, on traje stotinama godina.

Multikulturanost je najlepša odlika Balkana

Istoričarka pored torbeškog bojenja lica mlade ističe i poklade kao impresivan običaj. U pitanju je preskakanje vatre ili lilanje, igranje sa vatrom, koje su mešavina običaja hrišćanskih i paganskih običaja. Stoga i ne čudi što se dala u potragu za onima koji su tu tradiciju do danas očuvali.

-  Multikulturanost je najlepša stvar Balkana, nema lepše stvari od toga. Mi na ovim prostorima kroz čitave ove vekove imamo mnogo naroda koji su živeli između sebe, koji su razmenjivali svoje različite običaje, međusobno se posećivali i družili. I kada ovu lepotu koja se nalazi na Balkanu, ne možete je često naći nigde u svetu. Ona se ogleda od severa, Vojvodne, pa do juga Srbije, gde gde ćete naići na tako različite običaje, načine kuvanja, spremanja, proslava... toliku šarolikost na tako malom mestu. A ono što je mene najviše privuklo je to što mi sami imamo nekoliko neverovatnih žena koje se trude da to nasleđe sačuvaju od zaborava - otkriva Vasiljevićeva.

Ona ih zove "čuvarkama tradicije", jer su u pitanju žene koje čine sve da sačuvaju običaje koji su vezani za njihovo blisko okruženje i običaj njihovog naroda. Tako na severu Srbije ističe Udruženje koje se bavi staparskom ružom, koje čini sve da zaštiti taj autentičan rad, za koji je istoričarka uverena da će se naći na Uneskovoj listi kulturne baštine.

Nabraja i Rogljevačke i Rajačke pivnice i govori o čokotima vina koje je narod preneo sa Kosova u srednjem veku i nastavio da gaji u Srbiji. Na jugu neizostavno pominje tkalje koje prave savršene Pirotske ćilime gde svaka šara ima svoje značenje, koje tačno znaju koja šara ima koji simbol i kome se daruje.

"Žene neverovatne energije"

- Kada govorim o "čuvarkama tradicije" sve je prvenstveno krenulo od mog "Kuvara nacionalnih manjina". Hrana je definitivno nešto što nas spaja, što ima svoj jezik i sastavni je deo našeg naroda, i nas kao čovečanstva. Uz hranu slavimo, proslavljamo rođenja, svadbe, ispraćamo naše voljene, i u skladu sa tim svaka od tih proslava ima neko svoje specifično jelo. Što se tiče kuhinje, na našim prostorima vlada miks orjentalne, mediteranske, vizantijske i srednjovekovne kuhinje... Toliko je različitih uticaja da ne možemo ni da ih prepoznamo ukoliko se dublje ne pozabavimo tom tematikom. Međutim, kada sam počela da se bavim istorijom naše hrane, shvatila sam koliko blago mi imamo. Jer hranu ne prati samo jelo koje spremamo, već i posuđe i sve ono kako se jedna takva gozba priprema. Šta je sve tu bilo, kako su bili obučeni, kako su dolazili, kako su se pozdravljali, koji su običaji bili prisutni pri spremanju te hrane i pri samoj konzumaciji - nabraja istoričarka.

Upitana ko su one koje konkretno čuvaju tradiciju Balkana od zaborava, Vasiljevićeva ih naziva "žene neverovatne energije":

- Sve su ostavile utisak na mene. Jedna od njih je Sabiha Dacić, koja je iz Prejpolja, ima čak i svoju emsiju "Prejpoljke". Izuzetna žena, Bošnjakinja, koja sa toliko ljubavi sprema sva ta jela da morate da ih probate i ostaju vam večito u sećanju. Druga žena živi u istočnoj Srbiji. Tamo ćete sresti Goricu u Rogljevačkim pivnicama, koja će vas uvek dočekati sa fantastičnom hranom, njihovim specijalitetima kao što je belmuš ili plašintama, takozvanim vlaškim palačinkama. Ona je Vlajina i žena koja sprema savršenu hranu. Ili moja Mađarica koja sprema fantastične gulaše. Kroz razgovor sa njom sam shvatila da živimo na područjima ozbiljne svetske kuhinje. Na jugu ćete naći Slavicu iz Pirota koja tka i oseća te ćilime o kojima priča sa puno. Na severu imate Miru koja vodi Staparsku ružu i žene iz njenog udruženja od kojih svaka u rukama nosi neko blago.

Dijana sve što nabraja zaista i smatra našim blagom, jer kako kaže to jesu naši artefakti, i svaki komad ima svoju priču koja se prenosi sa generacije na generaciju.

I gradovi su čuvari tradicije

Nakon što je pobrojala neke od neverovatnih žena koje čuvaju našu tradiciju od zaborava, istoričarka je prešla na čitave gradove.

- Što se tiče Balkana, mi imamo nekoliko gradova koji su bukvalno gradovi muzeji. Jedan od njih je definitivno Prizren, u kojem se naši ljudi ne zadrže dovoljno dugo da otkriju sve. Uglavnom posete svetinje, Bogorodicu Ljevišku i ostale crkve, ali ako se zadržite nekoliko dana, otkrićete tek prava blaga. Na svakom koraku je priča koja seže vekovima u nazad i koji vam sa velikom lakoćom to pokazuje - naglašava Vasiljevićeva.

Istoričarka, očekivano, kreće od hrane i prizrenske filije koje naziva "fantastično jelo koje je nastalo sticajem okolnosti tako što su žene nalivale testo i premazivale ga kajmakom u saču". Negde se zove redanica, negde ima drugačije nadeve, ali originalno se pravi od brašna i kajmaka ili masla i praktično je zasitna preko dana, jer tada nije bilo mnogo hrane.

- U Prizrenu možete da vidite i fantastična filigranski rad koji je naša srednjovekovna ostavština. Trenutno postoji samo jedan Srbin koji se bavi filigranom na teritoriji Prizrena i ima nekoliko starih porodica koji čuvaju taj stari prizrenski, kujundžijski rad - otkriva istoričarka i nabraja još Trebinje i Mostar kao tajne bisere multikuturalnosti Balkana koji je jedinstven u svetu: - Treba više da putujemo i upoznamo naše nasleđe i naše podneblje na kome smo stvarali tu našu kulturu i istoriju preko hiljadu godina. Mi ovde nismo kratko, mi smo ovde bukvalno preko hiljadu godina da znamo u kontinuinetu naše državnosti i zato moramo to da čuvamo i stavimo pod jednu kapu da znamo šta je šta.

Upitana kakva se skrivena blaga kriju u našoj prestonici, Dijana ne otkriva sve ali najavljuje da uskoro pokreće projekt "Beogradske priče", koje će se odvijati u prostoru jedna od najstarijih kuća u Beogradu, koja je manje više kao muzej.

- Beogradske priče će biti vezane za sve ono što se dešavalo u ovom gradu od njegovog postanka, jer je Beograd grad koji je toliko puta bio razrušen i kroz koji su razni narodi prolazili, ali i ostajali. I taj miks različitih naroda koji je ovde živeo ostavio je svoj pečat na naš glavni grad. Ne samo mi, već i Grci, i Cincari, i Jevreji, Turci, Bugari, Arbanasi.. svi su ovde boravili i svima je ovde bilo lepo. Tako da će Beogradske priče imati svoje jako lepo mesto u ovom gradu i sva blaga će se tek otkriti - zaključuje istoričarka.

(Ona.rs)