Anica Savić Rebac: Život srpske intelektualke obeležila je neprestana borba za akademskom karijerom

Žene u Srbiji pravo na obrazovanje i rad stiču početkom 20. veka. Mnoge su pod otporima patrijarhata krčile put današnjim ženama ka emancipaciji i sticanju građanskih prava kakve uvažavamo danas. Može se slobodno reći da su svojim društvenim zalaganjem obezbedile da žene još tada budu prepoznate, ali i da počnu da budu uvažavane u svetu koji je pretežno validirao samo muški uspeh.

Među takvim pionirkama našla se i Anica Savić Rebac - "najučenija srpska žena".

Neprikosnoveni talenat i snovi o akademskoj karijeri

Anica je rođena 4. oktobra 1892. godine u građanskoj porodici u Novom Sadu, od oca Milana Savića, književnika i prevodioca i majke domaćice Julijane. njen otac je književnik i prevodilac Milan Savić, majka Julijana je domaćica. Pamti se i govori o tome kako je još kao gimnazijalka čitala u originalu antičke i moderne pisce, a zatim ih prevodila. Anica sa 13 godina objavljuje prve pesme u zabavnom listu "Brankovom kolu", a sa 17 piše prvi esej.

Aničin poznanik iz mladosti Milan Kašanin je tada govorio: "Ceo Novi Sad je govorio o njenom daru i njenoj inteligenciji, o tome da čita na nemačkom, na engleskom, na francuskom, na latinskom, na grčkom i da od svoje četrnaeste godine piše pesme koje joj objavljuju književni časopisi". Stasala je uz mnoge velikane toga doba, Uroša Predića, Jovana Jovanovića Zmaja, Lazu Kostića, Simu Matavulja. Oni su sa divljenjem govorili o njoj i njenoj umetnosti, talentu i odvažnosti.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 A post shared by Аница Савић Ребац (@anicasavicrebac)

Čuvanje od zaborava lika i dela Anice Savić Rebac, prikupljanje podataka i svedočenja o njenom intelektu dugujemo Ljiljani Vuletić, autorki biografije "Život Anice Savić Rebac".

Klasičnu filologiju upisuje 1910. godine na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beču. Bila je izuzetno talentovana za učenje stranih jezika i sa lakoćom savladava engleski, francuski, nemački, latinski i starogrčki. Zbog početka Prvog svetskog rata Anica je kao apsolventkinja prekinula studije i sa porodicom vratila u Novi Sad. Taj period je obeležen borbom za nastavak obrazovanja i napredak u akademskoj karijeri. Studije kraju privodi u Beogradu, 1920. godine.

Međuratni period provodi u gimnazijama gde je honorarno predavala latinski jezik, a zaposlenje dobija u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji, iako su njeni snovi bili daleko veći. Težila je radu na univerzitetu, ali otpor je bio preveliki.

U to vreme, tačnije 1927. godine osniva se Jugoslovenska orgnizacija univerzitetski obrazovanih žena, a koje je osnovala Grupa beogradskih intelektualki, među kojima je već bila Anica. Bavile su se odbranom profesionalnih interesa visoko obrazovanih žena, što je svakako bilo povezano sa Aničinom karijernom situacijom.

Bračne godine pratila je borba za univerzitetsku poziciju

Do preokreta u njenom životu dolazi po udaji za Hasana Repca, službenika Ministarstva vera Kraljevine SHS.

O njihovoj ljubavi se govori kao o nečemu što ništa nije moglo ugroziti, a njihovi prijatelji su tvrdili da su oni uvek izgledali kao par između kog se tek rodila ljubav. Ipak, ovaj mešoviti pravoslavno-muslimanski brak je teško, gotovo nikako naišao na razumevanje sredina iz kojih potiču.

O ljubavi Hasana i Anice Savić Rebac Ljiljana Vuletić piše: "Na njihovom zajedničkom komplikovanom putu presretale su Hasana i Anicu različite istorijske, nacionalne, političke, verske prilike i okolnosti. U Hasanovom životu ukrstile su se mnoge balkanske protivurečnosti i nepomirljivosti. On je bio njihova živa istorija i otelovljenje, a politička ideja koju je zastupao i za koju se borio, kako je vreme odmicalo, bila je sve manje prosperitetna i sve češće im je otežavala život. Anica je uvek bila uz njega na tom putu, a malograđani im nikada nisu oprostili- njoj što se udala za muslimana, a njemu što se oženio, kako se govorilo, inovernicom".

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 A post shared by Аница Савић Ребац (@anicasavicrebac)

Zbog muževljevog poslovnog premeštaja sele se u Skoplje 1930. godine. Ona je dve godine kasnije odbranila i doktorsku disertaciju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali ponovo nailazi na razočarenje i nemogućnost profesionalnog ostvarenja. Na skopskom Filozofskom fakultetu bilo je upražnjeno mesto docenta za klasičnu filologiju. Narednih deset godina Anica radi na šest radnih mesta, od kojih su neka čak bila izvan Skoplja, a dva puta je i penzionisana. Ono što joj nije pošlo za rukom bilo je ostvarenje karijere dostojne njenog intelekta, sposobnosti, dela i umeća.

Po povratku u Beograd Anica i Hasan nemaju ni posao ni dom, a u martu 1945. Anica je postavljena za profesora Četvrte ženske gimnazije u Beogradu, da bi je već u oktobru premestili u Sarajevo. Ni posleratne godine ne donose nadu, međutim, oktobra 1946. postavljena je za vanrednog profesora Univerziteta u Beogradu na predmetu Istorija rimske književnosti i latinski jezik. Hasan za to vreme postaje poslanik u saveznoj skupštini i oni dobijaju krov nad glavom.

Iako je dobila posao, situacija nije bila idealna. Njene kolege Miloš Đurić i Milan Budimir su se prema njoj ophodili u najmanju ruku sa nepoštovanjem. Anica je paralelno radila i u Institutu za književnost SANU, i u Udruženju književnika, i u AFŽ-u.

Prema pisanju Vremena, radila je izuzetno mnogo: na Kolarcu u aprilu 1945. drži predavanje "Persi B. Šeli kao veliki pesnik socijalizma". Publikuje eseje, studije, prevode: "O jednoj pesmi Laze Kostića", "Pred prikaz Sofoklove Antigone", "Antička demokratija i socijalni problemi", "Lukrecije, pesnik antičkog materijalizma", "O narodnoj pesmi Car Duklijan i Krstitelj Jovan", 2O pedesetogodišnjici Budenbrokovih", "Oko prepeva Geteovog Fausta", "Problemi istorijske uloge hrišćanstva", "Njegoš i bogumilstvo", "Songs and Poems of the Partizans". Anica Savić Rebac je u posleratnom periodu veliku pažnju posvetila izučavanju Njegoševog dela. Na engleski i nemački prevodi zamršeni tekst "Luče mikrokozme".

Žal za suprugom dovodi je do samoubista

Anica Savić Rebac je bila izuzetno vezana za supruga. Nakon njegove smrti 4. avgusta 1953. godine, ona odlučuje da izvrši samoubistvo i nakon dva bezuspešna pokušaja 7. oktobra 1953. godine pucala je sebi u srce u svom stanu u Beogradu. Ovo je bio svesan postupak, promišljen, o čemu svedoči oproštajno pismo: "Ovo što činim, činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće poniklo je, takoreći, zajedno sa mnom, razvijalo se naročito pod uticajem antičkih shvatanja o samoubistvu i postalo jedno od odrednica moje životne koncepcije, od organskih zakona moje prirode…To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno…Život mi je darovao mnoge prednosti, pa i ovu poslednju da mogu umreti svesno i autonomno".

Anica i Hasan sahranjeni su na Novom groblju u Beogradu.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.