Vesna Dedić: "Ne vaspitavaju se ženska deca tako što im govoriš šta sve devojčica ne sme, već šta sve može"

Vreme čitanja: oko 11 min.

Vesna nam otvara oči i osvešćuje nas činjenicom da "svi grabe sve više para i kvadrata, empatija je eliminisana i vlada depresivno prepuštanje najgorim kategorijama duha"

Foto: Ana Marković/Ustupljene fotografije

U detinjstvu i kroz odrastanje važno je imati uzore, one koji nam svojim principima, mišljenjem, delanjem i talentom, indirektno, prećutno, ali u velikoj meri, ispisuju životni put. Za mene je to oduvek bila žena koja se ostvarila u svakoj ulozi koju je poželela, od novinarke, autorke sopstvenog televizijskog programa "Balkanskom ulicom", pa sve do najvećeg zvanja koje zaljubljenik u književnost može poželeti - pisca.

Zašto baš Vesna Dedić u vremenu koje je prezasićeno literaturom, toliko da jedan život nije dovoljan ni za polovinu štiva koje želimo da pročitamo?

Njena ličnost je prikaz jačine, samostalnosti i nezavisnosti, ona se hrabro izborila za svaku od gorepomenutih uloga, uključujući i najvažniju od svih, a to je uloga majke, i još hrabrije odbacila one koje joj ne odgovaraju.

Nije se bojala da "spusti zavese" na predstavama života u kojima više nije želela da igra. Ne strahuje od sutrašnjice, zazire jedino od zastarelih, opasnih, balkanskih društveno nametnutih normi koje oblikuju svaki sledeći naraštaj devojčica.

Heroine njenih dela veruju u bajkovitu ljubav i nakon što im sudbina dodeli karte koje im živote oboje u sivo, one iznad svega veruju u sebe.

Vesna Dedić je na određen način pružila srpskoj književnosti ono što je Šarlot Bronte uradila za englesku - konstantno ističući da žena zaslužuje da uživa iste slobode poput muškarca, da feminizam ne isključuje romantiku, da požudnost ne isključuje samostalnost, da stoicizam, sloboda i osećajnost mogu da koegzistiraju.

Imala sam tu čast i zadovoljstvo da sa njom porazgovaram o temama koje su podelile današnje mišljenje oba pola, a tiču se feminizma i u kojoj meri on utiče na naše živote, kako je shvaćen i da li je zaista prihvaćen?

O pogledima na feminizam 

Feminizam je počeo kao pokret koji je tražio izjednačavanje prava žena, u ekonomskom i političkom smislu, sa pravima muškaraca, ali sve je više glasnijih pojedinaca koji ističu da je prerastao u nešto radikalnije - prikazivanje nadmoćnosti nad muškim rodom, udar na tradiciju i porodicu i takmičenje sa drugim ženama.

Zanimalo me je šta Vesna, kao uspešna biznis žena koja je zablistala u svakom segmentu karijere, i kao ostvarena majka, misli o tome?

- Tumačiti feminizam kao pokušaj udara na porodicu je krajnje vulgaran i podmukao vid omalovažavanja ideje o ravnopravnosti svih ljudi bez obzira na pol, naciju ili veru. Takav odnos prema pravima žena trpećemo sve dok roditelji ne počnu da vaspitavaju decu različitih polova kao ličnosti sa jednakim slobodama umesto kao jedno privilegovano biće i ono drugo za koje se, za razliku od "bate", podrazumeva da će biti poslušno.

Dedić ističe da je alarmantno što i dan-danas postoje porodice koje zabranjuju ženskoj deci da se školuju, koje nasledstvo ostavljaju isključivo

sinovima, one koje karijerne uspehe svojih kćerki i sestara omalovažavaju ako se te žene nisu udale, ostvarile kao majke ili su se razvele.

- Samo ako je žena udovica društvo je u stanju da podrži njeno "soliranje" i da joj oda priznanje. Opasan je način na koji se u našoj kulturi prosto podrazumeva ženska patnja, potcenjuju uspesi, vulgarizuju ženstvenost i lepota. A još je opasnije kada se žene takvoj kulturi povinuju - govori za Ona.rs književnica Vesna Dedić.

Foto: Ana Marković/Ustupljene fotografije

U svakom društvenom pokretu postoje dve oprečne strane, jer, nažalost, feminizam nije aksiom niti teorija koja se "podrazumeva", već nailazi na razne osude, neshvatanje i odbacivanje. Mnogi smatraju da se njegov pojam zloupotrebljava u današnjoj multimedijalnoj kulturi, što kroz filmove, što kroz muziku, kao i da je sve više akcenata na tome "da je žena sama sebi dovoljna".

Ono što me posebno inspiriše jesu Vesnini romani koji se baziraju na romansi koja, naravno, ima uspone i padove, ali poručuju da je život lepši udvoje... Svaka njena junakinja je heroina koja veruje u ljubav, a ne žrtva. Upitala sam Vesnu kakvo je njeno stanovnište po ovom pitanju, da li feminizam prerasta u nešto opasno?

- Znate šta je opasno i ponižavajuće? Pubertet devojčica koji se tretira sa manje podrške i tolerancije nego pubertet dečaka, čekanje žena u redovima za mamografiju, nepostojanje spiska odobrenih i dostupnih lekova za žene u menopauzi, majke sa decom koje spavaju na stolicama u bolnici, nedostatak vrtića za decu samohranih majki koje rade u tri smene, nedostatak podrške za bolesne samohrane majke, besplatnih advokata i fizičke zaštite prilikom podele imovine bivših supružnika...

Vesna je, bez sumnje, pogodila pravo u metu. Kao izrazito društveno odgovorna i samosvesna osoba kaže da joj se ponekad čini "da je nebriga za žene tolika da nekome odgovara da devojčice već u pubertetu shvate da su manje vredne, da nema izlaza koji vodi ka boljem životu, a kada dođu u zrele godine da što pre ostare, razbole se i zatvore u kuću".

A šta je onda, za nju, pravi feminizam?

- Pravi feminizam je pokret koji će postati besmislen kada prestane da se podrazumeva i slavi moć žrtvovanja, kao ženske vrline. Pa, kod nas te još uvek kasirka pita da li ti treba kesa da bi sakrila uloške dok ideš ulicom! I još uvek većina devojaka prvi ginekološki pregled ima ako ide na kiretažu ili porođaj. Stid od ženstvenosti je duboko ukorenjen u naše živote toliko da je postalo poželjno da te nazovu “brat” da bi bila ravnopravna u društvu i zaštićena od malicioznih komentara na temu tvoje ženstvenosti - odgovorila je.

Foto: Ana Marković/Ustupljene fotografije

"Ljubav ne sme da bude mučeništvo"

Posebno me je interesovalo njeno stanovište po pitanju teme "da li neofeminizam stvara muškarcima averziju prema ženskom rodu ili budi poštovanje"?

Zaista - da li se muškarci plaše feministkinja? Kakva su njena iskustva?

- Muškarce vaspitavaju majke i njihov odnos prema ženama je onakav kakav su u njih usadile majke i sestre. Ako je u kući psovao majku, biće grub i prema ženi, ako je sestra njemu prinosila čašu vode i čistila cipele, tražiće to i od žene, čak i kada ona ima temperaturu. Takav će to tražiti i od kćerke. I tako se vekovima vrtimo u krug.

Vesna apeluje da pričamo sa ženama koje su preživele rak i ušle u statistiku onih koje je muž ostavio i prevario onog trenutka kada su dobile dijagnozu, kao i da intervjuišemo muškarce koji su bili uz svoju ženu i time pružimo primer onima koji žele da pobegnu na prvi znak nevolje.

- Nama su puna usta tradicije i pravoslavlja, a zaboravljamo na ključnu rečenicu iz Biblije: “Ljubav ne sme da bude mučeništvo”.

Mnogi aludiraju da je opet "posredi" vladavina žena, a pritom zaboravljaju da je pre patrijarhata društvom vladao marhijarhat. Koja je prava mera? Da li postoji balans?

- Nisam ni za patrijarhat ni za matrijarhat već za slobodu svake ličnosti, samopoštovanje i poštovanje. Dobar i mentalno zdrav čovek, bez obzira na pol, ne želi da potčini, uvredi ili ponizi bilo koga. Dobar čovek ne može biti loš partner, ni sadašnji ni bivši. Niko ne može da me ubedi da poplava agresije među decom nije rezultat “vaspitavanja” po modelu, dakle, deca su videla od roditelja "da je čovek čoveku vuk" - naglašava naša sagovornica.

"Bez radosti i dobrih namera, život je bljutav"

Uvek inspirisana njenim književnim izrazom, zanimalo me je na koji način se likovi iz kultnih 16 romana koje je objavila prepliću sa njenim životom i karakterom.

Njeno pisanje je realan prikaz muško-ženskih odnosa koji umeju da budu čarobni, ali i surovi. Na kraju romana "Zagrli me" i romana "Čuvaj me" glavne protagonistkinje, Nataša i Marta, "ne odjašu" u suton sa svojom drugom polovinom gde žive srećno do kraja života, pa, opet, ne dižu ruke od ideje da će neko, nekad, možda doći i biti baš onaj pravi za njih.

Pa, Vesna, kažite mi da li smatrate da je ženska populacija danas, pomalo, digla ruke?

- Mislim da smo svi digli ruke jedni od drugih i da živimo u kulturi grabeži. Svi grabe što više sreće, para, kvadrata…Mnogo putujem i tvrdim da smo mi ovde uspeli da eliminišemo empatiju i da vlada u svim segmentima samoživost i depresivno prepuštanje najgorim kategorijama duha. Nestala je sa ulica radost i dobronamernost, buka mladih i nasmejanih po trgovima, prizori bračnih parova koji šetaju držeći se za ruku, mladića i devojaka koji se ljube po parkovima.... - odgovara mi.

Ona nam ukazuje da otvorimo oči i pogledamo " kako su nakon jedanaest uveče ulice  prazne i po najlepšem vremenu, kako nastavnici štite najbezobraznije jer se plaše njihovih roditelja, parovi se ne razvode jer nemaju vremena da se pozabave sopstvenom srećom, kako jedni drugima zavidimo umesto da se divimo, kako su prijateljstva bazirana na koristoljublju i licemerju".

- Svi dižemo ruke od borbe i za sebe i za druge jer je atmosfera anksiozna. Uplašen čovek, nebitno da li je žena ili muškarac, ne može ni doživeti ni podeliti radost koja je neophodan začin. Bez radosti i dobrih namera život je bljutav - zaključila je.

Foto: Ana Marković/Ustupljene fotografije

O kulturi lažnog identita i njenom autentičnom ja

Živimo u kulturi u kojoj ljudi pristaju na manje od onog o čemu su sanjali, samo kako bi mogli da kažu "da imaju nešto ili nekoga", kulturi lažnog virtuelnog identiteta i standarda koji proždiru svaku autentičnost. U vremenu kad su svi neko, a zapravo niko nije ništa, pitala sam moju sagovornicu kakvim se ona ženama divi? Šta je za nju primer hrabre i inspirativne žene?

- Moja književna opsesija su hrabre žene, koje između ćutanja i gubitka slobode biraju dostojanstven život, žene koje i kada mogu da idu lakšim putem biraju teži u ime časti. Možda tajna uspeha mojih romana leži upravo u činjenici da čitateljke širom Balkana u junakinjama nalaze inspiraciju. Milion puta sam ponovila i opet ću - ne vaspitavaju se ženska deca tako što im govoriš šta sve devojčica ne sme, već govoriš šta sve može.

Nekako mi se čini, gledajući sve te savršene živote na "Instagram" profilima raznih žena, gde podjednako uspešno balansiraju u apsolutno svakoj životnoj sferi, da su, možda, žene danas sebi uradile medveđu uslugu jer pored karijere moraju da budu i podjednako dobre majke i supruge, što se čini kao udvostručen posao.

Kako Vesna Dedić balansira u svojim životnim ulogama?

- Neko voli da pliva čak i kada je bura, a neko da legne na dušek i pluta po površini mora. Ja sam uvek bila plivač i svoju kćerku sam tako vaspitavala. Generacije žena su upropastile svoje živote zbog lenjosti, a druge boreći se sa strahom od kazne ako urade bilo šta od onog što su im roditelji i društvo govorili da ne smeju. Obaveze prema deci, porodici i poslu, ma koliko zahtevne, mogu da budu inspirativne i lepe ako radiš onako kako osećaš, a ne kako su ti rekli da moraš i kako drugi očekuju - objašnjava ona.

Dedić naglašava da "nije cilj truditi se da budemo najbolji".

- Roman “Ne gledaj preko ramena” napisala sam kada sam sama sa sobom imala dileme oko pitanja da li sam dovoljno dobra pokušavajući da budem žena, majka, kraljica. Treba postati i ostati dama, čak i kada vam se učini da prostakuše bolje prolaze u životu. Dama ne trpi i ne ćuti! Ume sebi da oprosti i ugodi, da bude mila kada su svi oko nje grubi, vredna kada svi drugi dremaju, bezobrazna kada prilika nalaže finoću, nasmejana ili plačljiva u zavisnosti kako se ona oseća, a ne kako to drugi od nje traže.

Teško mi je da odvojim jedno od šesnaest maestralnih dela ove žene, ali prvo koje sam pročitala bio je roman "Zauvek u srcu", iz kog mi je ostala upečatljiva opozitna teorija o ljubavi koju imaju protagonistkinje Nadežda i Marinela. Nadežda veruje da "sve ono što juriš, baš to ti beži", a Marinela da "sve ono što želiš - moraš da pojuriš".

Koja od te dve mantre je bliža njenom karakteru i šta misli koja je više zastupljena u današnjem društvu? Da li žene "jure" svoju sreću ili čekaju da im padne sa neba?

- Potreba za ženskom solidarnošću nastala je zbog sukoba i zavisti među ženama koje čekaju da im sreća sleti na dlan i onih koje potrče i pojure tu sreću. Ja sam je uvek jurila i uspevala poneku da zgrabim, iako su me spoticale najčešće žene koje su jurile isto parče sreće, a i one koje su čekale da im padne sa neba. Spoticala sam i samu sebe sve dok nisam naučila da na vreme odustanem kada uočim da mi nešto ne ide, nebitno da li da napravim krofne, novi biznis, prijateljstvo ili partnerski odnos - rekla je i mislim da je to teorija koju sve treba da usvojimo.

"Ljubav je pitanje samopouzdanja"

I za kraj, ako je suditi po peru Vesne Dedić, ona spada u retku, dragocenu, i u 21. veku ugroženu vrstu ljudi - ona je romantik.

Pitala sam je u čemu je tajna, gde pronalazi motivaciju za svoja dela koja uvek odišu toplinom i ljubavlju? I da li, prema njenom mišljenju, svaka žena treba da veruje u ljubav, a da ne izgubi sebe? Da li je tako nešto uopšte moguće?

- Svako od nas treba da dobije onoliko ljubavi koliko je ima u sebi. Izgubiti sebe znači pristati da budeš sluga onima koji nemaju u sebi empatiju za poplavu ljubavi u tvojoj duši. Ljubav nije stvar pitanja vere već samopouzdanja, da bez straha od ostavljanja i samoće kažeš i "hoću" i "neću".

-  Ja duboko verujem u ono što sam napisala u romanu "Ne dam te": "Ljubav je kada ne zameramo jedno drugom ono što nas razlikuje, a obožavamo ono što nas spaja". Mediji i roditelji nas uče ili kako da se povinujemo tuđem mišljenju ili kako da drugom nametnemo svoje. Niko nas ne uči kako da budemo srećni tako što ćemo poštovati tuđe vrline i uspehe bez zavisti i prihvatiti svoje slabosti bez straha od osude i kazne - poentirala je moja sagovornica Vesna Dedić.

(Ona.rs)