Ranjene za vreme bombardovanja Beograda operisala je uz sveću: Doktorka koja je odbila naredbu da ode

"Pomirila sam se sa smrću, a silno žudim za životom"

Kada danak vremena uzme svoje, ko će pamtiti naša imena, koliko smo volele, radovale se, tugovale ili trošile? Da li smo imale najlepše toalete u gradu ili bile najveći džek u kafani? Niko. Neće biti važno koja od nas je mamila najviše pogleda - podvizi su ti koji pišu istoriju.

Ostaje u nezaborav da je Maga Magazinović bila prva novinarka, Draga Ljočić prva žena lekar, a Jelisaveta Načić prva žena arhitekta. One su otvorile put svima nama, koje smo došle posle.

Preporučujemo

Srbija mora da pamti heroje, a danas ću pisati o Slavki Mihajlović - oličju tog epiteta. Ne postoji način da se odužimo onima koji su rizikovali svoj život za otadžbinu, osim da im večno slavimo ime.

Slavka Mihajlović bila je lekar, ratnik, pisac i pesnik, jedan od osnivača Ženske stranke, borac za prava žena, osnivač bolnica i porodilišta, rodoljub i humanista.

Očeva ljubav vodila ju je do zvezda

Dr Slavka rođena je 1888. u Beogradu, u bogatoj građanskoj porodici, kao najstarije dete od njih osmoro. Imala je šest sestara i brata.

Njihov otac Nikola Mihajlović bio je odlučan da akademski obrazuje svu svoju decu, te su u porodici bila dva lekara, dva pravnika i po jedan ekonomista, arhitekta, hemičar i farmaceut. 

- Sudbina žene ne zavisi od muža, nego od oca. Kćerka nahranjena poštovanjem u kući ima više hrabrosti da ga od muža i traži - govorio je gospodin Mihajlović.

Posle završene mature u muškoj Trećoj beogradskoj gimnaziji (ženska tada nije ni postojala), Slavka Mihajlović je 1906. godine otišla na studije medicine u Ženevu. Diplomirala je 1912. i na francuskom jeziku odbranila doktorat.

U oktobru 1912. godine, kada se vratila, zatekla je domovinu u ratu i nije oklevala ni momenta da pomogne. Bila je među 18 žena lekara koje su popunile sanitesku službu, koja je tada brojala 296 mobilisanih lekara.

- Kako ti se ono zove doktorat? Contribution L'étude du Paludisme en Serbie? Je li ti to znanje poslužilo kada si previjala ranjenike? Zadivljen sam hrabrošću moje ćerke, nema ordena dostojnog Slavke - rekao je, ponosno, njen otac.

Muška hrabrost u ženskom srcu

Slavka je čvrsto verovala da je život borba i u ratu i u miru, i da je pobednik onaj koji to shvati na vreme. Za gubitnike je smatrala one koji nisu žrtvovali ništa.

A ona je, zarad plemenitosti koja joj je prožimala srce, bila spremna da žrtvuje i sopstveni život.

Kada je Austrougarska napala Srbiju, a granate zasule nebo i raznosile ulice, Slavka je postavljena na čelo Opšte državne bolnice.

Svi lekari bili su mobilisani, ostala je samo jedna žena. Žena - heroj.

Ženska bolnica je bila okrenuta ka Zemunu i dr Mihajlović je naredila da se sve žene sa ginekologije smeste po hodnicima Opšte državne bolnice, a na prozore postave potpuni crni zastori da svetlost ne bi privlačila neprijatelje.

Kada je nestalo vode, osmislila je riskantnu ali pobedničku strategiju - poslavši duševne bolesnike da odu sa bolničarima do izvora na Zvezdari.

- Noć je tako lepa da se čoveku baš mili da živi. Pomirila sam se sa smrću, a silno žudim za životom. Hrabrim bolesnike, a želim da mene neko ohrabri - pisala je Slavka u svom dnevniku "Oblaci nad gradom".

Doktorka Slavka je bila jedini hirurg u Beogradu, operisala je od jutra do mraka, brinula o hirurgiji, zaraznoj i ženskoj bolnici.

A potom je usledila naredba iz Vojne bolnice, pismo dr Radovanovića: "Napustite Beograd!".

- Ostajem, pet američkih lekara i ja - odbrusila je.

Slavkina hrabrost nije prošla nezapaženo.

Kasnije je ova mlada, tada dvadesetčetvorogodišnja, lekarka postavlјena za upravnika Rezervne vojne bolnice u Nišu.

Radila je do poslednjeg dana penzije; za svog života osnovala je senatorijum "Sveti Đorđe", a država joj je odala priznanje dodelivši joj Krst Milosrđa, Orden Svetog Save IV reda i Orden Svetog Sava V reda.

(Ona.rs)