Evo konačnog odgovora šta je toliko posebno na slici „Devojka sa bisernom minđušom“
Slika „Devojka sa bisernom minđušom“ koju je naslikao holandski slikar Johanes Vermer decenijama magnetski privlači pažnju publike. Sa turbanom na glavi, velikom bisernom minđušom, usana blago otvorenih i direktnim pogledom, glavna protagonistkinja slike deluje na posmatrača gotovo hipnotički. A zašto je to tako i u čemu leži tajna ove slike, pokušali su da objasne i naučnici.
Nauka i umetnost, ruku pod ruku
Naime, Mauritshuis, muzej u Hagu u kome se nalazi ova slika koja datira iz 17. veka i koja se često naziva „Mona Lizom Severa“, naručio je istraživanje koje je trebalo da otkrije razloge njene atraktivnosti. Zadatak je poveren kompaniji "Neurensics", koja je analizirala šta nas to podstiče na ovako intenzivnu reakciju.
Preporučujemo
Za Dragicu iz Šapca kažu da je "čelična dama": Jedina Srpkinja koja je savladala dvostruki "Ironman" triatlon
Unuka Ljubiše Samardžića mlada je ostala bez roditelja: Izrasla je u lepoticu, od dede je nasledila najvažnije
Tokom istraživanja, odabrani posetioci nosili su uređaje sa elektrodama za merenje električne aktivnosti mozga (EEG), dok je istovremeno praćen njihov pogled kako bi se utvrdilo na šta tačno usmeravaju pažnju. Rezultati moždanih ispitivanja pokazali su da je Vermerovo delo sposobno da izazove povećanu aktivnost u specifičnoj moždanoj regiji – prekuneusu, delu parijetalnog režnja koji je povezan sa introspekcijom, evociranjem ličnih sećanja i funkcijama svesti.
Kontinuirana pažnja
Analiza prikupljenih podataka donela je nekoliko zanimljivih zaključaka. Pre svega, Vermer je iskoristio prirodnu reakciju ljudi da prvo pogledaju lice, oči i usne na osnovu čega zaključuju o emocijama i raspoloženju osobe koja je pred njima. U slučaju slike „Devojka sa bisernom minđušom“ dešava se još nešto: posmatrači najpre usmeravaju pogled na oči i usta devojke, a zatim pažnju preusmeravaju na bisernu minđušu. No, tu se ne zaustavljaju, već ponovo vraćaju pogled na oči i usta pa na minđušu i sve tako ukrug u takozvanom procesu kontinuirane pažnje. Posetioci na taj način pomenuto delo mnogo duže gledaju nego bilo koje drugo u Mauritshuisu.
Ovo istraživanje donelo je za galerije i muzeje još jednu dobru vest: studija je pokazala da kopije ne mogu da zamene original čak ni u pogledu emocija koje izazivaju. Gledanje slike u muzejskim i galerijskim prostorima izaziva emocionalni odgovor u mozgu koji je čak deset puta jači od posmatranja reprodukcije.