Izložba Dejane Vučićević je trenutak zamrznut u vremenu: "Ženski svet je daleko iznijansiraniji od muškog"

Galerija Bioskopa "Balkan" sinoć je premijerno otvorila vrata za jedinstveni umetnički poduhvat multimedijalne ličnosti Dejane Vučićević u obliku izložbe "Priprema za Raj".

Smeštajući Pripreme za Raj u neimenovane intimne i javne prestoničke prostore, autorka udružuje prošlost sa sadašnjošću u ambivalentnoj harmoniji formalnog sklada i esencijalne nepomirljivosti. Fotografije otkrivaju poetiku ženskog prostora i identiteta, kroz predmete iz svakodnevnog života sakralizovane i uzdignute na simboličku ravan.

Preporučujemo

Dejana je diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti, a njen rad se potom izmestio na razne frontove - od kostimografije i dizajna za igrane i kratkometražne filmove, reklame i modne editorijale do konceptualnog, autentičnog stvaralaštva u vidu samostalnih izložbi koje su deo zbirki Muzeja grada Beograda, Muzeja primenjene umetnosti, Oktobarskog salona i Telenor kolekcije savremene umetnosti.

Ekipa Ona.rs na licu mesta

Upitala sam Vučićević, koliko se razlikuju ova dva suprotna fronta u stvaralaštvu?

- Veoma se razlikuje. Ono što radim u kontekstu kostimografskih zadataka, to su zapravo odgovori na zadate teme koje su najvećim delom komercijalnog karaktera. Izrazito retko se desi da je situacija takva da "moja mašta može svašta". Upravo, još pre petnaest godina kada sam krenula da se bavim multimedijalnom umetnošću, zato sam i ušla u te vode jer sam bila željna nekog svog ličnog izraza, mojih nijansi za koje nema mesta na komercijalnoj platformi.

Koliko je teško, a koliko lepo biti slobodan umetnik u Republici Srbiji?

- Veoma je teško, trenutno je možda i najteže. Posle ovoliko godina iskustva koje imam na profesionalnom planu, moram da upotrebim jednu rečenicu "mala bara puna krokodila", to je odgovor na Vaše pitanje. Srbija, nažalost, u kontekstu ovako nekih finih radova, mnogo manje daje nego što se od nje očekuje. Ali, hvala Bogu ja apsolutno uživam u svom stvaralaštvu, permanentno zidajući fine mozaike raznih oblika i boja, u emotivnom i metafizičkom kontekstu, to su igre i igrice koje zadovoljavaju paletu svih mojih čula. Mislim da bez toga ne bih mogla da živim.

Svedočimo jednoj vrsti vizuelnog dnevnika, koračajući marginama realnosti na kojima se granice između fizičkog i metafizičkog brišu, preispitujući odnos prema prošlosti, identitetu, pripadnosti i večnosti. Ovo je jedna vrsta poslednjeg putovanja, ikonografskog rečnika, putopisa i hronologije. Šta nam poručuje "Priprema za raj"?

- Ovo je projekat koji je nastao iz višegodišnjeg životnog i umetničkog iskustva. Ovaj rad je, uslovno rečeno, svoju prvu i poslednju fazu doživeo 2023. godine kada sam bila u umetničkom rezidencionom boravku u Parizu, tada sam tamo pronašla gomilu inspiracije. Ovo je moje sakupljaštvo iz vintidž šopova, sa buvljak pijaca i raznih drugih raspada. To mi pomaže, u likovnom i kostimografskom smislu, da razvijam kontinuiranu potragu i pravim nešto sasvim novo iz novo-starih stvari.

- Ja nisam "one man show", imam svoju malu ekipu koja stvara projekte, to su Ana Aćim i Milan Tvrdišić. Ja sam zahtevna u odnosu na samu sebe, ne dajem sebi luft, u kontekstu složenosti nije nimalo lako, ali na kraju dana ono što se desi jeste jedan oblik katarze, osećaj blizu božanskog. 

Inspiracija umetnice su žene, te je i više nego jasno da je ceo koncept rađen kroz prizmu ženskog iskustva. Zašto baš ženski ugao?

- Kao prvo, ja sam žena. Žene su bića koja primećuju, ne vidimo istim očima kojim vide muškarci. Samo to posmatranje, osluškivanje i doživljavaj svega i svačega je po mom iskustvu daleko iznijansiraniji nego kod muškog sveta. Meni se nameće da obrađujem žensku figuru, u bukvalnom i metaforičkom smislu te reči. Žena kao biće koja osvaja svoj prostor, prostor svoje duše i svoje intime. Nažalost, na mojim fotografijama osvaja i prostor ruševina jer sam većinski deo projekta fotografisala u ambijentima koji su u nestajanju. To je takođe jedna od fundamentalnih tema, to takozvano "nestajanje".

- Svi smo očevici toga da nam je grad u vrlo sigurnom nestajanju iz dana u dan, da ne postoji više nikakav oblik zaštite, nečega što bi se nazvalo arhitektonskim i kulturnim nasleđem. Sve što je jednom imalo vrednost, sada je u zapećku.

Lepota će popraviti svet

Ovaj set fotogtafija problematizuje apsurdnu poziciju ljudske egzistencije u fragmentu večnosti kojoj svaki život teži, kroz jedinstvenu prizmu ženskog iskustva. Ali, čini mi se da su umetnici privilegovani jer je njihovo stvaralaštvo jedna produžena ruka života. Koliko je važno ostaviti trag?

- Znate kako, ja se u sadašnjem trenutku, šta god to značilo, dok stvaram, osećam fantastično. Sa jedne strane, da, osvešćujem taj deo priče "produžena ruka života". Ali, istovremeno, tu je jedna doza samoljublja. Stvaram po svom nahođenju, na konto nekog mog senzibiliteta, i stvaram za sebe. Ja sam jedna od retkih umetnica u našim krajevima koja se bavi nekom vrstom uređene fotografije - fotografija koja je kao jedan mali "stejdž", ima kostimografiju, scenografiju, dramaturgiju, režiju. To je jedan trenutak zamrznut u fotografiji.

Šta je ženi potrebno da bi u ovozemaljskom životu sebi stvorila raj? 

- Ne bih volela da zvučim kao kliše, ali ljubav za voljene i za sebe i svoje biće, ljubav za stvaralaštvo, umetnost i ljubav za lepotu. Ne znam da li će lepota spasiti svet ali će ga sigurno popraviti.

(Ona.rs)