Sekretarica zla i njen muž iz senke: Bili su bračni par koji je služio smrti, zločin im je bio porodični posao

U tišini kancelarija koncentracionog logora Štuthof, dok su izvan zidova ljudi umirali u gasnim komorama, od gladi, bolesti i mučenja, sedeo je jedan bračni par čija su lica ostala skrivena od javnosti više od sedam decenija. Irmgard Furhner, sekretarica komandanta logora, i njen suprug Hajnc Furhner, pripadnik SS-a, predstavljali su tihi, ali neizostavni deo nacističke mašinerije smrti.

Život pre rata 

Irmgard Dirksen, kasnije Furhner, rođena je 1925. godine u Nemačkoj. Kao mlada žena, tokom Drugog svetskog rata, postala je sekretarica Pola Vernera Hopea, komandanta logora Štuthof– nacističkog koncentracionog logora u blizini Gdanjska (današnja Poljska). U to vreme, Irmgard je imala tek 18 godina.

Preporučujemo

Hajnc Furhner, o kome postoji znatno manje javno dostupnih podataka, takođe je služio u istom logoru kao pripadnik SS-a, elitnih paravojnih formacija koje su bile odgovorne za sprovođenje brojnih ratnih zločina. Njegova pozicija nije bila među najvišima u hijerarhiji, ali prisustvo u logoru implicira saučesništvo u sistemskom nasilju.

Štuthof je bio prvi koncentracioni logor van granica Rajha i jedan od poslednjih koji su oslobođeni. Kroz njega je prošlo više od 100.000 ljudi, među kojima žene, deca i Jevreji iz Poljske i baltičkih zemalja. Prema procenama, najmanje 65.000 ljudi je ubijeno u Štuthofu.

Irmgardina uloga – zločin iza pisaće mašine

Irmgard Furhner je radila u kancelariji komandanta, tik uz nerve centra operacija logora. Bila je zadužena za kucanje naredbi, obaveštenja o deportacijama i egzekucijama, kao i svakodnevnu administraciju koja je održavala smrtonosnu rutinu. Iako nikada nije držala pušku u ruci, njena uloga u birokratskom aparatu smrti je bila od suštinske važnosti. Bez takvih kancelarijskih radnika, sistem ne bi funkcionisao sa istom efikasnošću.

Nakon rata, Irmgard se povukla u privatni život, a dugo nije bila predmet pravosudne istrage. Njeno ime je bilo gotovo nepoznato sve do početka 21. veka, kada su nemačke vlasti odlučile da ponovo pokrenu slučajeve protiv preživelih članova osoblja logora.

Suđenje i simbolika

Tek 2021. godine, sa 96 godina, Irmgard se našla pred sudom, optužena za saučesništvo u ubistvima više od 11.000 ljudi. Zbog svoje mladosti u vreme zločina, suđeno joj je pred sudom za maloletnike. U jednom trenutku, neposredno pred početak suđenja, pokušala je da pobegne, što je izazvalo ogorčenje javnosti i dodatno naglasilo težinu njenog ignorisanja odgovornosti.

Suđenje je završeno 2022. godine. Irmgard je osuđena na dve godine uslovne kazne. Presuda je izazvala podeljene reakcije – dok su neki smatrali da je simbolično važno da pravda, makar i zakašnjelo, bude zadovoljena, drugi su smatrali da je kazna suviše blaga.

Hajnc – senka bez osude

Za razliku od Irmgard, njen suprug Hajnc nije bio optužen, niti je dočekao suđenje. O njemu postoji malo informacija – njegovo ime se tek marginalno pominje u kontekstu Irmgardinog života. Pretpostavlja se da je umro pre nego što su pravosudne vlasti usmerile pažnju ka preživelim nacističkim pomagačima. Ipak, činjenica da su oboje radili u logoru, te da su kasnije živeli kao obični građani, govori o tome koliko je nacistički aparat smrti bio raširen i upleten u živote naizgled "običnih" ljudi.

Priča o Irmgard i Hajncu je priča o ćutanju, saučesništvu i zakasneloj pravdi. Nisu bili visoki oficiri, nisu komandovali armijama, nisu donosili zakone – ali su bili deo sistema koji je omogućio da zlo funkcioniše. Irmgardin slučaj podseća svet da nijedna karika u lancu smrti nije nevažna.

Ona je prva žena u poslednjim decenijama kojoj je u Nemačkoj suđeno zbog uloge u nacističkim zločinima – i možda poslednja. Njeno suđenje je podsetnik da zločini ne zastarevaju, da vreme ne briše odgovornost, i da čak i sekretarica iza pisaće mašine može nositi težinu istorijskog zločina.

(Ona.rs)