Udala sam se za stranca i nisam prestala da budem Srpkinja: Jovana došla u Kairo na 3 meseca, ostala zbog muža

Ponekad ljudi ne odu jer im je loše u gde jesu i u životu koji vode, već odu jer osete da negde drugo mogu da budu celoviti. Jovana Maksimović, rodom iz Žabara kraj Velike Plane, iz Beograda je u novembru 2019. godine otišla u Kairo bez mnogo planiranja. Posao ju je pozvao, prijateljica joj pružila ruku, a sve ostalo je došlo kasnije, prirodno i bez pompe.

Preporučujemo

Ono što se na spoljašnjosti vidi, maliciozno se komunicira sa "udala si se za stranca", ali Jovana je, za one koji pomno prate njen sadržaj na mrežama i za one koji je dobro poznaju, na kraju krajeva i najpreče - za sebe, žena koja je sačuvala sebe u kulturi koja ne deli uloge ravnopravno. Nije promenila svoj jezik, već je naučila još jedan. Nije prestala da bude Srpkinja, već je našla sopstveni balans između dve vrlo različite kulture.

Posao je bio razlog, ali i uvertira u novi život

Jovana nije došla u Egipat u potrazi za egzotikom. Dovela ju je veština, radoznalost, ponuda koju je želela da isproba. U tom trenutku, Kairo je bio tačka na mapi. Danas je to mapa celog njenog života.

- Po struci sam makeup artist i lash artist, i upravo me je posao lash artista doveo ovde, na poziv moje drage drugarice Milice. Došla sam u Kairo na tri meseca, a evo me pet i po godina kasnije, udata i majka jednog predivnog dečaka.

U međuvremenu, privremeno je postalo dom. Grad koji je isprva izgledao kao preglasan i nestrpljiv, otvorio joj je kapije kao da je oduvek znao da će ona ostati.

Ljubav nije počela kao na filmu

Oni koji u ljubavi traže spektakl, uvek su pomalo razočarani. Kod Jovane nije bilo eksplozije, već samo jedan aerodrom, pažljivo birano cveće, i poklon koji je otkrio da je on slušao svaku njenu reč.

- Upoznali smo se u Kairu preko zajedničkog prijatelja. Iako smo se ranije nekoliko puta sreli, u početku nisam bila sigurna da želim da se upuštam u bilo šta. Međutim, sve se promenilo kada mi je poslao prvu poruku i od tog trenutka nismo prestajali da se dopisujemo i pričamo. Naš prvi "zvanični" susret bio je na aerodromu. Dočekao me je s osmehom, cvećem i čak pet kutija mojih omiljenih čokolada, to je gest koji mi je pokazao da mu je stalo i da pamti sitnice koje mu govorim.

- Našu vezu smo kasnije i ozvaničili na meni najlepšem mestu, u El Gouni, koja je zauvek ostala naše omiljeno mesto.

Jovana nije došla u Egipat kao prolazna putnica. Pre nego što je upoznala supruga, Kairo je već bio njen dom, jer živeti godinu i po dana u novoj zemlji znači više od pukog prisustva; to je proces izgradnje unutrašnjeg prostora sigurnosti, navika i pripadnosti.

- Zapravo sam u Egiptu živela već godinu i po dana pre nego što smo se upoznali, pa je Kairo već bio moj dom. Kad sam shvatila da uz njega taj dom može da postane još topliji, i da ljubav ne poznaje granice, bilo je jasno da ne biram samo njega, već i ovu zemlju i kulturu koja mi je već postala bliska.

Jovana je u Kairu sem posla, a uz posao i supruga dobila i novi sloj svoje ličnosti. Kroz prihvatanje da je deo ove zemlje i njene kulture, ljubav se ovde preplela sa otvaranjem prema drugačijem, sa hrabrošću da se koreni stvore na novoj teritoriji. To je izbor koji prevazilazi granice - geografske, jezičke, pa čak i granice sopstvenih očekivanja.

Kako izgleda ljubav u braku koji spaja dva sveta

- U braku sam dve i po godine, a naš sin Adam ima šest i po meseci. Posebno mi je draga simbolika što se rodio samo dan mog rođendana, ja slavim 11. novembra, a on 12. I to mi je jedna od najlepših životnih podudarnosti.

Suštinu svog braka Jovana nam predstavlja kao pažljivo građen most između tradicija, običaja i načina života. Jer temelj njihove veze su univerzalne vrednosti - poštovanje i razumevanje, koje prevazilaze jezičke i kulturne barijere. Uprkos razlikama u običajima, njihove ličnosti se prepliću kroz zajedničke principe koje su nasledili od porodica.

- Meni je najlepše to što u našem braku slavimo bukvalno sve i Božić, i Uskrs, i Ramazan, i Bajram. Time smo spojili dve tradicije i obogatili naš zajednički život. U stvari, iako dolazimo iz različitih kultura, suprug i ja smo po mentalitetu jako slični, poštovanje, ljubav i razumevanje su nam osnova, a to smo oboje naučili od roditelja. Iako nisam muslimanka, jako volim da učestvujem u ramazanskoj atmosferi. Taj osećaj zajedništva, mirisi iftara, i okupljanje porodice u to vreme su mi postali posebno dragi. Uz to, obožavam da kuvam i da učestvujem u pripremi raznih jela koja tada svi zajedno delimo.

Iako je Egipat mesto njihovog zajedničkog života, srpski je Jovani jezik srca, naročito kada se radi o izražavanju najdubljih emocija. Jezik nije samo sredstvo komunikacije, već i prostor intime i pripadnosti. Ipak, kućni jezik im je engleski, jer arapski još uvek nije usavršila, dovoljno je dobar da se snađe u svakodnevici, ali ne i za sve nijanse osećanja.

- Najizazovnije mi je jezik. Kod kuće pričamo engleski, jer mi je arapski još uvek osnovni, taman da se snađem. Naravno, nekad je najlakše izraziti emocije na maternjem jeziku, ali sve se to reši, ljubav nađe svoj jezik.

U čemu se razlikuju Srpkinje i Egipćanke

Svakodnevica žene u Kairu pulsira ubrzanim i nepredvidivim ritmom, koji ponekad deluje kao da izmiče svakoj logici na koju smo mi na Balkanu navikli. Dani kasno počinju, večeri se protežu do duboko u noć, a život nikada ne miruje. Zvuci grada, mirisi začina, i energija koja preplavljuje ulice čine svaki trenutak drugačijim i neočekivanim.

- Svakodnevni život žene u Kairu može biti jako užurban, ali i nepredvidiv. Meni je najzanimljivije to što se ovde sve odvija u drugačijem ritmu, dani počinju kasnije, a večeri traju duže. Ljudi su stalno u pokretu, sve je puno zvukova i života. Balkanske žene bi možda najviše iznenadila ta energija, što se retko kad zna tačno vreme kad ćeš se videti s nekim, što planovi često "padnu u vodu", a opet sve funkcioniše na svoj način. Takođe, ovde žene balansiraju između porodičnih obaveza i društvenog života, i često su okružene porodicom, pa čak i ako su zauzete, uvek imaju vremena za kafu ili za posetu prijateljima.

One se više sređuju, a evo i zašto

Ta specifična energija prožima i njihovu brigu o izgledu i modi. Egipćanke ne kriju zadovoljstvo koje pronalaze u doterivanju i nakitu, što je, kako kaže, i sama naučila da ceni i da nosi sa ponosom.

- Ono što sam ovde primetila jeste da žene u Egiptu obožavaju modu i nakit, često se doteruju i vole da budu upadljive, to mi se baš sviđa i i ja sam ovde zavolela da nosim više nakita nego ranije. U svakodnevnim prilikama odevanje je sa merom u javnosti, dok je za izlaske sve moguće, i elegantno i smelo. Veliki broj žena se podvrgava estetskim zahvatima, i spremne su da satima sede u salonima da bi se sredile. Takođe, ovde se žene mnogo više oslanjaju na pomoć u kući, imati dadilju i kućnu pomoćnicu ovde je standard, što im omogućava da balansiraju između porodičnih i društvenih obaveza.

Egipćanke su, u Jovaninoj priči, opisane kao naglašeno ženstvene i tradicionalno doterane, sa estetikom koja podrazumeva raskoš, vidljivost i isticanje. Njihova svakodnevica je bliža "klasičnoj" predstavi ženske lepote - negovana spolja, nežna, porodično usmerena. Srpkinje, u kontrastu, zadržavaju jednostavnost u izrazu, ali nose više unutrašnje autonomije, samostalnije su, možda zato što nemaju isti sistem oslonaca.

Jovana pojašnjava koliko se u Egiptu žensko ponašanje oblikuje očekivanjima muškaraca. U društvu koje funkcioniše kroz izražen patrijarhalni filter, žena se češće prilagođava spoljnim očekivanjima, dok u Srbiji postoji više prostora za individualni izraz i otpor.

Pojava da čak i nezaposlene žene imaju dadilje i pomoć u kući otkriva klasnu i kulturnu specifičnost Egipta, gde su kućne pomoćnice gotovo institucionalizovane i ne predstavljaju luksuz, već standard. U srpskom kontekstu, to je i dalje izuzetak, pa žene češće balansiraju sve same - što im nužno oblikuje i karakter, ali i umor.

Vreme koje u Srbiji žena utroši na usisavanje, kuvanje, jurenje za detetom, plaćanje računa i povratak s posla, tamo se koristi da se ode na feniranje ili da se isprati modna kolekcija u tržnom centru.

Kod nas, žene su često premorene i same za sve. Raspete između posla, dece, roditelja, kredita i nevidljivih očekivanja, one jednostavno ne stignu da se pozabave sopstvenim izgledom u meri u kojoj bi možda volele. U tom kontekstu, upadljivo doterana Egipćanka i prirodnija, jednostavnije obučena Srpkinja ne govore toliko o estetskim preferencama, koliko o raspodeli vremena, odgovornosti i društvenoj logistici.

Sve je podređeno porodici i zajedništvu

Porodična odanost i vera u Kairu nisu samo tradicija - to je temelj na kome počiva svaki korak žene. Život je umnogome vođen odlukama porodice, naročito muževima i roditeljima, koji i dalje imaju ključnu ulogu u izborima svojih kćeri i supruga.

- Što se tiče odnosa, one su jako posvećene porodici, poštuju muževe i vrlo im je važno da budu uz svoju zajednicu, takođe vera je dosta izražena. Međutim, ono što se razlikuje od naših žena je to da u Egiptu žene nemaju istu slobodu, njih kroz život najpre vode roditelji, a zatim muževi. Nije uobičajeno da žena živi sama pre braka, to je ovde gotovo nemoguće. U Srbiji žene imaju više samostalnosti i slobode, što pravi veliku razliku u životnom stilu.

Ipak, između te guste mreže porodičnih i društvenih veza, Egipćanke su majstorice gostoljubivosti i topline - osobina koja se ne mogu sakriti ni pod najtežim društvenim pritiscima.

- Egipćanke zaista vrednuju porodicu i zajedništvo, to je nešto što je kod njih jako izraženo i može biti inspiracija. Takođe, gostoljubivost i toplina koju pokazuju prema ljudima oko sebe zaista se primećuje i to je lepo. Sa druge strane i mi, Srpkinje, imamo svoje posebnosti, često smo direktnije i otvorenije, volimo iskren razgovor i imamo snažan osećaj za individualnost. Možda je to ono što Egipćanke mogu videti kao primer kako da budu malo otvorenije i slobodnije u izražavanju sebe, a da i dalje sačuvaju tu bliskost sa porodicom i tradicijom.

Sestrinska povezanost između žena univerzalna je pojava, ali oblik i intenzitet te veze variraju u skladu sa društvenim, kulturnim i porodičnim okvirima u kojima se žene kreću. U Kairu, gde su porodične veze ne samo važne nego često i najvažniji stub društvenog života, ženska solidarnost dobija specifične konture, drugačije od one na koju smo navikli u Srbiji.- Mislim da u Kairu, kao i svuda, postoji posebna veza među ženama, ali ona je drugačija nego kod nas. Ovde žene često imaju vrlo jake porodične veze i mnogo vremena provode sa svojom porodicom, pa se možda više oslanjaju na njih nego na prijateljice ili poznanice. Ipak, postoji i osećaj solidarnosti i podrške, ali je nekako formalniji i manje spontan nego što je to u Srbiji. Kod nas je možda ta povezanost emotivnija i izraženija, dok ovde deluje da žene drže do distance, ali su uvek spremne da pomognu ako je potrebno.

Porodične veze oblikuju sve - od svakodnevnih odluka do emotivne sigurnosti. Žene se oslanjaju na rodbinu i ukućane, stvarajući zatvoreni krug podrške koji ponekad može delovati kao zid prema spoljnjem svetu. Taj zid nije hladnoća, već zaštita u društvu gde je lična sloboda žene ograničena i gde se poverenje ne poklanja olako. Ta formalnost nije odsustvo bliskosti - ograničenja, društvene norme i očekivanja nameću način na koji se solidarnost pokazuje - tiho, sa merom, ali bezrezervno kada zaista zatreba. U tom sistemu, žene čuvaju jedna drugu kroz neizgovorene poruke i nevidljive gestove, gradeći mrežu otpornu na pritiske spoljnog sveta. Tako sestrinstvo u Kairu postaje paradigma drugačijeg oblika snage, one koja opstaje kroz diskreciju, odanost i spremnost da se zaštiti zajednica.

A ima i onoga što žena tamo ne sme ili ne može

U Kairu se mnogo toga može. Ali za ženu koja voli da šeta, da kroz hod sređuje misli, postoji i ono što ne može, priča nam Jovana i pojašnjava.

- Iskreno, iako sam već pisala o kulturološkim šokovima na svom Instagramu, nešto na šta se i dan-danas nisam navikla jeste osećaj neslobode na ulici. Ja sam osoba koja obožava da šeta, ja sam iz Žabara, to je jedno malo opštinsko mestašce gde ti je sve na pet minuta, a i u Beogradu dok sam živela sam znala da peške pređem ceo grad, od Dorćola do Novog Beograda. U Kairu to prosto nije moguće, osim unutar kompleksa zgrada, takozvanih "kompaunda". Ipak, i tu šetnje imaju svoje granice i oseća se kao da si zatvoren. Kada kažem nesloboda, mislim na to da ne postoje trotoari i da može neko nešto da ti dobaci.

Supruga, majka, influenser, žena između dve kulture?

- Nije uvek lako, ali trudim se da budem prisutna u svemu što radim, i kao supruga, i kao majka, i kao neko ko voli da deli delić svog života na mrežama. Ponekad je izazovno balansirati između različitih kultura, jer u svakoj postoji nešto što volim i što mi prija, ali u tome i jeste lepota, učim da budem fleksibilna, da prihvatam različitosti i da pronalazim ono što mi najviše odgovara. Kad se sve sabere, najvažnije mi je da se ne opterećujem previše i da uživam u malim stvarima, jutarnjoj kafi, osmehu mog deteta, poruci od muža… sve to me podseća koliko sam zahvalna na svemu što imam.

Petak je u Egiptu dan za porodicu

U Egiptu se porodica ne podrazumeva. Ona se ritualno potvrđuje, i za to postoji dan.

- U Egiptu je petak vikend dan, i gotovo svi ga koriste da budu sa porodicom. Na početku mi je to bilo novo i nisam bila navikla na tako organizovana porodična okupljanja. U Srbiji se više viđamo spontano i kad ko stigne. Ali sada, ta petak porodična tradicija mi je prelepa, petkom uvek idemo kod svekrve ili zaova, ili oni dolaze kod nas, i to mi je postalo dragoceno. Tada svi sednemo zajedno, jedemo, pričamo, smejemo se…

Petkom su i tržni centri prepuni, restorani su puni porodica koje zajedno ručaju, uživaju u hrani i vremenu provedenom zajedno. To je dan kada svi malo uspore i uživaju u "jednostavnim, lepim stvarima", kako kaže Jovana.

Šta Kairo jeste, a ljudi spolja to nikada ne vide?

Za one koji Kairo poznaju samo kroz turističke vodiče i slike piramida u Gizi ili Koptskog kvarta, ovaj grad ostaje misteriozan i neuhvatljiv. U stvarnosti, Kairo nije samo mesto koje se vidi kroz prizmu brzih jednodnevnih izleta iz Hurgade, već jedan od najvećih metropolskih mozaika.

- Mnogo ljudi misli da je Kairo samo Giza i Koptski kvart, jer to obično vide na jednodnevnim izletima iz Hurgade, ali ovaj grad je mnogo više od toga. Kairo je istovremeno haotičan i fascinantan, pun kontrasta i raznovrsnosti. Iako nema puno zelenila, ima puno živopisnih kutaka, malih lokalnih kafića, rooftop restorana s pogledom na Nil i modernih kompleksa koji izgledaju kao iz nekog drugog sveta. Mnogi me pitaju da li sam u Dubaiju kada objavim lepu sliku iz Kaira, jer nisu očekivali da grad može da izgleda tako moderno i lepo. Kairo je grad koji te iznenadi kada ga zaista upoznaš, i to je ono što ljudi spolja često ne vide, a ja zaista želim da uz pomoć svog profila to prikažem ljudima.

Ta složenost Kaira, spajanje tradicije i savremenosti, iznenađuje čak i one koji dolaze iz drugih velikih gradova. Često ih zbuni kako moderni trgovački centri i luksuzni krovni restorani mogu koegzistirati sa tipičnim egipatskim uličnim životom.

U velikom metropolisu kao što je Kairo, pronalaženje svog mesta nije lako, ali Novi Kairo se izdvojio kao oaza gde se može pronaći ravnoteža između užurbanosti i ličnog mira. Baš kao ono što je imala dok je živela na Novom Beogradu!

- Živim u Novom Kairu i često se šalim da mi je to kao Novi Beograd u Kairu! Ovde imaš sve, znači od savremenih stambenih kompleksa i šoping molova do kafića i restorana u kojima se osećaš kao kod kuće. Volim što mogu da se opustim, prošetkam bez dobacivanja ili pogleda, sednem u omiljeni kafić i jednostavno uživam. Tu je sve nekako mirnije i organizovanije, pa imam osećaj da sam našla svoje mesto u ovom ogromnom i haotičnom gradu.

Moda u Kairu i Beogradu - Egipćanke nas pretiču u trendovima, ali moraju da se prilagode pravilima

Moda u Kairu pulsira svojim ritmom, drugačijim od beogradskog uličnog stila, ali sa jednim zajedničkim imeniteljem, željom za izražajem i ženstvenošću. Ono što odmah upada u oči jeste koliko Egipćanke prate trendove i umeju da ih prilagode svom kontekstu.

- Razlikuje se dosta! U Kairu žene stvarno prate modu i često primećujem da stvari koje ovde vidim ove godine, sledeće godine počinju da se nose kod nas. Žene su veoma stilizovane, čak i devojke koje nose hidžab znaju da budu apsolutno chic, sa modnim detaljima i savršenim kombinacijama. Međutim, ono što nećeš videti na ulicama Kaira, za razliku od Beograda, su mini-suknje ili duboki dekoltei. U svakodnevici se žene oblače sa merom, ali uvek sa dozom stila i ženstvenosti i to je nešto što me je ovde baš oduševilo.

Iz Jovaninog obrazloženja zaključujemo da moda nije samo pitanje stila, već i tiha igra između ličnog izraza i društvenih ograničenja. Dok Beograd diše slobodnije, s mini-suknjama i dubokim dekolteima kao simbolima samopouzdanja i lične slobode, Kairo je mesto gde se žene suočavaju sa snažnim granicama.

U prostoru između želje i dozvole, žene u Kairu stoje na tankoj ivici između lične slobode i društvenih normi koje ih pritiskaju i oblikuju. Njihova snaga nije u glasnom prkosu, već u suptilnom, gotovo neprimetnom otporu koji se ispisuje kroz način na koji biraju da se izraze. To je snaga koja balansira na granici između elegancije i sigurnosti, između šika i opreza, ne zato što odustaju od sebe, već zato što žive u svetu gde su granice slobode postavljene odavno i često nepisano.

Ovaj "ples otpora" nije samo modni izbor, već odraz duboko ukorenjenih društvenih struktura — vere, tradicije, istorije i političkih okvira koji oblikuju položaj žene u društvu. Ženska moda u Kairu nosi sa sobom teret vekova složenih odnosa između patrijarhata i ženskog identiteta, između vere i modernizacije, između kolektivnog i individualnog. U tom tkanju kulture, izraziti se znači pronaći prostor za tišinu i dostojanstvo, jer glasni bunt može lako biti ugušen, a granice lako prekoračene.

Ta tiha moda, sakrivena iza slojeva tkanine, nije znak potčinjavanja, već simbol otpornosti i snalažljivosti. Ne znači da je duh manje snažan, naprotiv, njegova žestina je skrivena, oblikovana kroz istorijski kontekst i društvene pritiske koji traže prilagođavanje. Žene u Kairu uče da se bore drugačije, kroz sofisticiranu igru sa pravilima, kroz kreiranje sopstvenog identiteta unutar uskih okvira, kroz traženje načina da budu vidljive, a da ne ugroze sebe.

Ovaj fenomen nije izolovan slučaj, već refleksija globalne realnosti u kojoj mnoge žene, bez obzira na geografsku širinu, balansiraju između lične slobode i društvenih očekivanja, pronalazeći vlastite puteve izražavanja u svetu koji često pokušava da im definiše granice. Kairo je tako ogledalo šire priče o ženama koje ne prestaju da dišu, sanjaju i otpornički se pojavljuju, bez obzira na stege koje im društvo nameće.

Majčinstvo između dve kulture

Odgajati dete u zemlji koja nije tvoja, ne znači birati između dve kulture. To znači birati, svaki dan, kako ćeš ga naučiti da voli, da pamti, da razume. To nije pitanje pukog izbora između dve kulture, niti jednostavnog preuzimanja jedne nasuprot drugoj. To je svakodnevni, neumorni proces biranja - kako učiti dete da voli, a da pritom sačuva tvoje, a samim tim i njegove korene; kako mu pomoći da pamti svoje poreklo, a da istovremeno razume svet u kojem raste; kako ga naučiti da prihvati različitost, ali da ne izgubi sebe u toj raznolikosti.

To je izazov u kojem se sudaraju tradicija i savremenost, sećanje i zaborav, pripadnost i sloboda. U tom izboru leži odgovornost da dete ne postane "lutalica" između identiteta, već nosilac bogatstva dveju kultura, sa dubokom svesti o tome šta znači biti i "ovde i tamo".

- Nije uvek lako, ali trudim se da budem prisutna u svemu što radim, i kao supruga, i kao majka, i kao neko ko voli da deli delić svog života na mrežama. Ponekad je izazovno balansirati između različitih kultura, jer u svakoj postoji nešto što volim i što mi prija, ali u tome i jeste lepota, učim da budem fleksibilna, da prihvatam različitosti i da pronalazim ono što mi najviše odgovara. Kad se sve sabere, najvažnije mi je da se ne opterećujem previše i da uživam u malim stvarima, jutarnjoj kafi, osmehu mog deteta, poruci od muža… sve to me podseća koliko sam zahvalna na svemu što imam.

Jovanu smo pitali i šta najviše želi da njeno dete nauči i iz srpske i iz egipatske strane sveta?

- Da budem iskrena, u današnje vreme imam i dozu straha, ali najviše želim da moj sin Adam nauči koliko je porodica najvažnija. Želim da pre svega bude dobar čovek, a sutradan i dobar muž i otac. Važno mi je da razume i poštuje veru i tradiciju, jer su to temelji na kojima se gradi život.

- Mene su moji roditelji naučili samostalnosti, što je jedna od velikih razlika između Srbije i Egipta. To je nešto što želim da Adam ponese sa sobom, da bude sposoban da donosi svoje odluke i oslanja se na sebe. S druge strane, egipatska kultura me je naučila koliko je porodica snažna i koliko je bitno da budemo povezani, da jedni druge podržavamo i da zajedno gradimo život. Želim da Adam razume i ceni te porodične vrednosti, jer verujem da je upravo ta kombinacija samostalnosti i povezanosti snaga koja će mu pomoći u životu.

Bez sarme se ne može, ide sa Jovanom i u avion

U lavirintu ukusa egipatske kuhinje, gde su paradajz i začini prisutni u gotovo svakom jelu, postoji i mesto za male tajne koje greju Jovanino srce i vraćaju je domu. Ipak, šta kada ljubav prema tradicionalnim jelima iz Srbije naiđe na prepreke nove sredine?

- Moj "guilty pleasure" ovde je pasta sa crvenim sosom i pohovano belo meso, prava uteha za dušu! U egipatskoj kuhinji obroci obično uključuju meso i dva priloga, ali ako jedemo pirinač, on ide uz neko povrće. Sa druge strane, kada jedemo pastu, ona je glavni prilog, i tada nema pirinča. Paradajz je glavni sastojak skoro svakog jela, pa ga stavljam i u našu musaku. Što se sarme tiče, nisam je spremala ovde, kiselila kupus jesam ali samo za salatu, a pravu sarmu sam donosila iz Srbije i to avionom!

Približila se više svojoj veri

Život između kultura nije laka šetnja. To je stalna borba da sačuvaš ko si dok te pritom pritiska svet oko tebe da se promeniš. Snaga nije u tome da se potpuno uklopiš, već u tome da ne izgubiš sebe dok učiš da razumeš i poštuješ ono što je drugačije. To nije samo lični izazov, već lekcija o tome kako opstati i zadržati integritet u svetu punom sukoba i razlika. Evo kako je Jovana to uspela i kako je shvatala sve to, vremenom.

- Naučila sam koliko je važna prilagodljivost i otvorenost. Shvatila sam da mogu da budem svoja, a da istovremeno poštujem i prihvatam različitosti oko sebe. Naučila sam da ljubav i razumevanje ne poznaju granice, kao i da je snaga u tome što uspevam da spojim svoje srpske korene sa egipatskom tradicijom, stvarajući svoj jedinstveni svet. U svemu tome, otkrila sam i koliko je važno sačuvati sebe, ali i rasti kroz nove životne izazove, takođe približila sam se više svojoj veri.

Savet za žene koje ulaze u brak sa osobom iz potpuno druge kulture

- Moj savet je da budu otvorene i strpljive. Brak sa nekim iz druge kulture donosi mnogo lepih stvari, ali i izazove koje treba zajedno rešavati. Važno je da prihvate razlike sa poštovanjem i da budu spremne na kompromis, ali i da ne zaborave svoje korene i ono što ih čini posebnim. Komunikacija je ključ, pričajte iskreno, slušajte jedno drugo i učite zajedno. Tako ljubav može da premosti sve granice.

Kad zatvoriš oči - gde je kuća?

- Iskreno, ja Egipat obožavam i ovo je moj dom. Volim i Srbiju, a ono što mi najviše nedostaje odande su moja porodica i zelenilo. Ali generalno, Egipat ima dušu, šarm i neku posebnu energiju, možda sam u prošlom životu bila neka faraonka - zaključuje Jovana naš razgovor.

(Ona.rs)