Tata Tanje Bošković bio je direktor škole: Zbog najlonki je vratio kući, a posle jedne poruke se sve promenilo

Tanja Bošković je ime koje se u svetu domaće kinematografije i pozorišta izgovara s poštovanjem, a u narodu – s toplinom. Rođena u Beogradu, odrasla u porodici u kojoj su znanje, kultura i disciplina bili stubovi vaspitanja, Tanja je već kao devojčica pokazivala harizmu, duhovitost i neodoljiv šarm, ali i bunt koji je nosila u genima. Otac, poznati profesor i direktor gimnazije, bio je figura autoriteta u njenom životu, ali i nežna ruka koja je, uprkos strogosti, znala kada je vreme za brižnu reč.

Upravo kroz odnos sa ocem otkrivamo Tanju Bošković onakvom kakva jeste – nežna i vatrena u isto vreme, umetnička duša koja se nije bojala da iskaže svoju individualnost, čak i kada je to značilo da će zbog toga snositi posledice.

Preporučujemo

„U ono vreme direktor je stajao na kapiji i kontrolisao đacima nokte i odeću. Ekstravagantna kakva sam uvek bila, obukla sam najlonke koje su bile strogo zabranjene. Naravno, tata-direktor me je vratio kući i dobila sam neopravdani.“

Već iz ove epizode jasno je koliko je Tanja rano pokazivala svoju autentičnost, ne pristajući da se uklopi u stroge kalupe čak ni kad su dolazili iz njene kuće. Upravo ta iskra slobode i stila, kasnije će postati njeno glumačko obeležje.

Ali život pod istim krovom s direktorom škole nije uvek bio jednostavan. Kada zbog nepamćenja pesme iz francuskog jezika završi kod oca na „službeni razgovor“, Tanja pokušava da ublaži tenziju prisnim tonom:

„S vrata sam počela familijarno: 'Poslala me Nadica patkica'“, priseća se uz osmeh, govoreći o profesorki koja im je dolazila i u kuću. „Ali me je on presekao: ‘Gospođice Bošković, sedite! Kakvo je to ponašanje…’ Šokirana što mi ni za dlaku nije popustio i što je sa mnom na vi, zaplakala sam.“

Ipak, iza strogog glasa krilo se očinsko srce koje je, čim se emocije slegnu, znalo da izgovori pravu rečenicu u pravom trenutku. „Kad sam se smirila, poslao me je nazad i izašavši za mnom na hodniku pitao: ‘Tanja, jesi li doručkovala?’“

U toj jednoj rečenici staje čitava filozofija vaspitanja koju je Tanja ponela iz kuće – da disciplina ne isključuje ljubav, da pravila ne znače nedostatak nežnosti.

Seća se i dana kada se umorna vratila iz folklora, kasno legla, pa zaspala čvrsto, ne čuvši budilnik. Nadajući se da će je otac probuditi za školu, doživela je još jednu važnu životnu lekciju. Kada je otvorila oči, bilo je dvadeset pet do osam – već je kasnila. Na noćnom stočiću našla je cedulju:

„Draga Tanja, ako si mislila da ću te celog života buditi, grdno si se prevarila. Tata!“

Taj lirski ali čvrst oproštaj od roditeljske uloge „budilnika“ bio je dovoljan da se više nikada ne uspava. „Nikad više nisam zakasnila nigde“, kaže.

Danas, kada o tim trenucima priča sa osmehom i toplinom, jasno je da su upravo ti trenuci oblikovali Tanju Bošković kao ličnost – beskompromisnu kad je u pitanju čast, odgovornost i ljubav prema onome što radi, ali uvek sa zrncem duhovitosti koje joj je pomoglo da preživi i najstrože lekcije života.