Najlepša glumica ex Juge plašila se vožnje celog života: Na kraju je poginula u jednoj, sa bebom u naručju

Neki ljudi zrače čak i kad ćute. Imaju prisustvo. Oduzimaju dah bez truda. Takva je bila i ona – glumica čije ime nosi epitet dive jugoslovenskog filma, iako nikada nije gradila karijeru preko skandala ili estradne buke.

Rođena 1960. godine u malom mestu na Pelješcu, odrasla je u porodici u kojoj se znanje i umetnost poštovalo. Sa sestrom Mijom delila je i krv i pozornicu, ali su njihovi putevi bili različiti. Ena – kako su je svi pamtili – imala je onu vrstu pojave koja se ne uči: aristokratsku posturu, duboki glas, oči koje su znale da nose i tugu i drskost.

Preporučujemo

Prvo je studirala pravo u Zagrebu, ali gluma je zvala. Upisala je Akademiju dramskih umetnosti i brzo je počela da osvaja i pozorište i film.

Žena koja je mogla da bira – i birala je umetnost

Publika ju je prvi put zapamtila u „Okupaciji u 26 slika“, ali ju je zavolela tek u „Padu Italije“, gde je igrala ženu opasne harizme. Iako su joj nudili inostrane projekte, odlučila je da ostane verna svom jeziku, svom teatru, svom unutrašnjem miru.

Članica zagrebačkog HNK-a postaje već sa 24 godine. Svaku ulogu koju je igrala pretvarala je u ikonu – od barunice Castelli u „Glembajevima“, pa do brojnih pozorišnih heroina. Dobila je Zlatnu arenu – i odbila je. Smatrala je da nije sporedna, i imala je pravo.

Bila je žena ispred svog vremena, sa stavom koji se nije menjkao pod svetlima reflektora.

U svetu senki, privatnost joj je bila svetinja

Iako je plenila pažnju gde god bi se pojavila, nikada nije volela da o sebi priča. Njene ljubavi bile su diskretne. Njena bol – još diskretnija. Udala se tek u četrdesetoj – za preduzetnika Josipa Radeljaka – i iste godine postala majka. Ćerku Lanu dobila je u julu 2000. godine.

„Sad sam potpuno svoja“, govorila je tada prijateljima. „Imam i ljubav, i dete, i dom. Sad mogu da dišem.“

A onda je avgust doneo tišinu.

Vožnja iz koje se nikada nije vratila

Bila je Velika Gospa, 15. avgusta 2000. godine. Ena je sa suprugom, ćerkom, majkom i pastorkom Leom krenula na Brač. U mestu Splitska, dok su se premeštali za volan, automobil se otkačio i počeo da se kreće unazad. Prevrnuo se.

Ena je ispala iz vozila. Udarila je glavom. Preminula je na mestu. Imala je 40 godina.

Iza sebe je ostavila bebu staru mesec dana i ćutanje koje je odzvanjalo celim regionom.

Strah koji je predosećala – i koji je na kraju pobedio

Godinama je govorila da se plaši vožnje. Nije volela ni avion, ni automobil. Išla je na terapije. Neki prijatelji tvrde da je imala predosećaj. Drugi da je bežala od tog straha tiho, svakodnevno.

Kao da je nešto u njoj znalo. Kao da je kraj bio senka koja je ćutala u uglu.

Njena majka i ćerka su preživele. Vozio je tada 17-godišnji Leo, Ena je sedela iza – i sudbina je, nepošteno i surovo, izabrala baš nju.

Ostala je legenda, ali i rana koja ne zaceljuje

Ena Begović danas bi imala 64 godine. Možda bi bila slavna evropska glumica. Možda bi predavala na Akademiji. Možda bi šetala Zagrebom sa Lanom pod ruku.

Ali sudbina je želela drugačije. I zato je svaki 15. avgust podsetnik – da je život krhak, da su umetnici često najtiši u boli, i da ono što zrači – ponekad gori previše jako da bi dugo trajalo.

(Ona.rs)