Ovako je Kemal Monteno govorio o Nedi Ukraden: "Mogla da ode gde god je htela..."

Legendarni kantautor Kemal Monteno, u jednom od svojih poslednjih intervjua za Avaz, iskreno je govorio o tome zašto je pevao na ekavici, o emocijama koje su ga vezivale za Sarajevo i o odnosu tog grada prema sopstvenim muzičarima. Bio je to razgovor bez zadrške, onakav kakav je bio i sam Kemal – topao, iskren, nenametljiv, a opet duboko emotivan i razuman.

„Naravno. Pa i pre četrdeset godina sam snimao na ekavici – i ja, i Arsen, i Davor. Pevao sam i na slovenačkom, i na makedonskom. Zašto ne bih? Ako je pesma napisana na ekavici, naravno da ću je tako i otpevati. Nema tu filozofije“, rekao je Monteno. Kao primer je naveo svoju čuvenu pesmu ‘Da li znaš da lepa si k’o san…’, koju je snimio mnogo pre rata, u vreme kada razlike u jeziku nisu bile povod za podele među ljudima.

Preporučujemo

„Nikome to nije smetalo. A posle rata kažu: ‘Otišao si u Zagreb pa odjednom pevaš glazba, neko…’ A ja im kažem: ‘Ljudi moji, znate li vi kad sam ja to snimio? Pre četrdeset godina.’“

Govoreći o Sarajevu i ljudima koji su odlazili iz grada, Monteno je rekao da su neki mogli otići bez problema, dok su drugi, poput njega i njegove raje, ostali — i to ne samo zato što su voleli grad, već i zato što ih je taj isti grad na neki način sputavao.

„Znaš kako, iz Sarajeva je mogao otići svako, samo kao da nismo mogli ja, Pimpek, Mirza i još neki iz naše raje. Oni koje Sarajevo nikada nije priznalo kao svoje, njima je bilo lako da odu – nikoga nije bilo briga. Evo, Neda Ukraden, nju nikad nisu doživljavali kao pravu Sarajku, pa je mogla da ode gde god je htela. Čola, recimo, još na početku karijere je živeo i u Zagrebu i u Beogradu. Niko mu to nije zamerio, a i zašto bi?“ – rekao je tada Kemal sa onim svojim blagim osmehom i tonom čoveka koji je sve razumeo, ali se ni na koga nije ljutio.

Neda i Kemal - prijateljstvo koje je trajalo

Njihov odnos bio je više od poznanstva sa estrade – bio je to odnos dvoje umetnika koji su se međusobno istinski poštovali, razumeli i voleli kao prijatelji iz istog grada, iz iste generacije i istog duha. Kemal i Neda su delili godine zajedničkog odrastanja, slične uspone i padove, i tu sarajevsku toplinu koja ih je vezivala i onda kada su putevi vodili različitim stranama.

Njihovo prijateljstvo bilo je prožeto humorom, iskrenošću i onom vrstom nežnosti koja se ne glumi. U duetskim pesmama „Pao sneg po dunjama“ i „Ako smo vredni te ljubavi“ osetila se ta bliskost – lakoća u glasu, poverenje u pogledu, i emocija koja ne mora da se objašnjava. Kemo je, kako je Neda često isticala, umeo da joj pruži osećaj sigurnosti i zajedništva na sceni, ali i van nje.

Iako su kasnije živeli u različitim gradovima, nikada nisu izgubili kontakt. On ju je podržavao u svemu što je radila, uvek s toplim osmehom i ponekom šalom, dok je ona u njemu videla oličenje umetnika koji je ostao svoj – skroman, duhovit i veran ljudima koje voli. Njihovo prijateljstvo bilo je dokaz da iskrena povezanost, kad se jednom dogodi, ne zna za granice, ni geografske, ni vremenske.

Kemal Monteno ostaje jedan od onih retkih umetnika koji su uvek govorili iz srca – bez kalkulisanja, bez podilaženja i bez potrebe da se pravdaju. Njegove pesme i reči i danas odzvanjaju kao podsetnik da muzika ne poznaje granice, niti jezike, niti politike. Ona pripada svima koji umeju da osećaju.

U vremenu u kojem se sve meri nacionalnošću i poreklom, Kemalova jednostavna istina o muzici kao univerzalnom jeziku zvuči još moćnije. Bio je i ostao most između ljudi, kultura i jezika – pravi pesnik emocije, koji je i kad je pevao o tuzi, unosio u nju toplinu.

Jer, kako je znao da kaže: „Pesma je pesma. Ako dira u srce – ona je tvoja, bez obzira na to kako je napisana.“