Ženama se uvek manje veruje, njima se i obraćam: Književnica Jovana Hiesmayr o knjizi koja razbija patrijarhat

Preporučujemo

Biti žena danas znači stalno balansirati između očekivanja i stvarnosti. Žene oduvek nose na svojim plećima teret sveta - tiho, dostojanstveno i često nevidljivo. Njihove priče ispisane su borbom i ljubavlju i upravo o tome svedoči i najnovija knjiga "Škola za kurtizane" književnice i terapeutkinje rođene u Nišu, a danas stanovnice Beča Jovane Hiesmayr.

Odmah nas je zanimalo odakle je crpela inspiraciju za ovaj vrlo zanimljiv roman-putopis.

- Ja bih rekla da nijedno delo nikada nije nastalo iz osećaja sreće i radosti. I uvek je to neka ljudska patnja i muka koja nas tera da nešto stvorimo. Znam da na prvi pogled tako ne deluje, ali tome i služe moje knjige, da mogu da pišem terapeutski i da pre svega pomognem sebi. I onda na taj način, posledično pomažem i drugim ženama da negde pronađu sebe i da pomognu sebi - odmah nam je objasnila Jovana na početku.

Za mnoge, naziv knjige "Škola za kurtizane" je vrlo provoaktivnog karaktera.

- Moram da budem sasvim iskrena, meni nije palo na pamet da će to da odjekne tako u javnosti. Smatram da, kao i u naslovu u novinama i da naslov knjige treba da bude provokativan i da na neki način privuče čitaoca. Međutim, uopšte nisam bila svesna da će ovaj naslov biti negde prst u oko patrijarhalnom sistemu u kome živimo. Svedoci smo da se žene nazivaju najrazličitijim imenima i da je to opšte prihvaćeno, ali kada jedna žena da ovakav naslov romanu, onda ispadne da je u pitanju priručnik ili doktorska disertacija ili naučni rad i da teram žene na blud i nemoral. A istina je potpuno drugačija - kaže Jovana i nastavlja da nam približava ugao iz kog je posmatrala žene pod ovim nazivom:

- Kurtizane sam posmatrala u istorijskom kontekstu i arhetipski, kao žene koje su rođene bez budućnosti. Kurtizane su bile žene iz najsiromašnijih slojeva koje nisu mogle da se školuju, koje nisu imale miraz da bi se udale. I šta su na kraju imale? Samo sebe. I to je neka paralela koju sam povukla sa sobom i sa svojim životom, a onda i sa životima mojih klijenata, gde na kraju shvatimo da nas niko neće spasiti i da smo mi jedine te koje možemo sebi da pomognemo - rekla nam se sagovorica.

Ovaj njen roman se može svrstati i u putopise i u knjigu inicijacije.

- Iako je to roman i imam jako mnogo putopisnih elemenata kao i u prethodnim knjigama, suštinski to jeste knjiga inicijacije. I to jeste knjiga gde će žena zapravo i praktično moći da vidi šta to znači povezati se sa sobom, sa svojim telom, otkriti svoju tamnu stranu, biti prijatelj sa svojom tamnom stranom. Jer ja uvek kažem, mi živimo iz komada i svaki komad je negde slomljeno srce, trauma koju smo preživeli, neki loši odnosi sa roditeljima, sa partnerom, sa prijateljima. I potrebno je da te sve komade stavimo u jednu celinu. I knjiga nam u tome pomaže - kaže ova rođena Nišlijka.

Jovana Hiesmayr nam otkriva i mesto radnje, što će posebno obradovati ljubitelje Mediterana i toplih krajeva.

- Najveći deo romana se odvija u Andaluziji, tako da mislim da će to biti posebno zanimljivo čitaocima. Inspiracija jeste bila, pre svega, da pomognem sebi, jer u tom periodu života se zaista i ja lično nisam dobro osećala i shvatila sam da moram nešto radikalno da promenim kod sebe. I o tim stvarima i pišem u knjizi - rekla nam je Jovana.

Za jednog pisca je sam čin pisanja vrlo izazovan i pun neočekivanog razvoja.

- Mislim da je za mene najizazovnije da na neki pitak način prenesem ono što želim da kažem. Mnogo toga u knjizi je za nekog običnog čitaoca prilično ezoterijski i neka velika metafizika. A u stvari, ljudi koji imaju visoku svesnost shvataju da su to neke normalne stvari. Kad o tome pričam, mislim da je sve oko nas energija i da možemo na mnoge stvari u životu da utičemo. Naravno ne na sve, ali sam negde i taj deo dotakla u knjizi - kako da kreiramo život koji želimo, ali ne na način kako nam se danas predstavlja po društvenim mrežama, kako je život divan i sladak, pošto smo svi svesni da nije - bez oklevanja nam otkriva Jovana svoje zamisli.

Upustiti se u jedan ovakav poduhvat, pisanja knjige sa neobičnim naslovom, trebalo je mnogo hrabrosti. I upravo bi to posavetovala Jovana samoj sebi pre nego što se upustila u pisanje ovog dela.

- Mislim da je meni u životu prilično falila ta hrabrost, jer se naravno svi mi bojimo nepoznatog i mnogo nam je udobnije da budemo u onom što znamo i što poznajemo, iako to možda nije dobro za nas, a teško nam je da zakoračimo u neke nove svetove i da u stvari svoj život pogledamo iz druge perspektive. Jer ova knjiga nam zapravo i daje tu mogućnost - kaže ona.

Svaki pisac se diči posebnom energijom i stilom pisanja, a Jovana nam je otkrila šta je to u njenom slučaju.

- Prvu knjigu sam napisala zajedno sa Isidorom Bjelicom, to je bila knjiga "Upomoć, prijateljice" i bilo je potpuno spontano to naše pisanje. Tada nisam bila svesna uopšte da ja mogu da pišem. I kad vas podrži neko poput Isidore Bjelice, svi znamo ko je ona bila i kakav je bio njen intelektualni um, onda vam ne preostaje ništa drugo nego da prosto osećate neku dužnost da, ako već imate mogućnosti da prenesete neko znanje ljudima, da to i radite, kaže Jovana.

Morali smo da je upitamo i kakva su bila druženja sa Isidorom i da li se seća nekog njenog saveta.

- Kako da ne, sećam se. I u ovoj knjizi spominjem i nju i njene reči... Sećam se da je ona zaista bila velika podrška ne samo meni kao ženi, nego i svim drugim ženama i ljudima koji su želeli da pišu i ljudima koji su se trudili da rade na sebi na različitim nivoima i onima koji su bili bolesni... Prosto, ima je u svakoj mojoj knjizi, pa i u ovoj - sa setom u rečima nam govori Jovana Hiesmayr.

Kako je autorka već četiri knjige, zanimalo nas je da li može da sagleda sličnosti i razlike u njenim knjigama.

- Ima sličnosti u tome što se radnja svake od mojih knjiga dešava na nekim različitim mestima. To su sličnosti, i da uvek u stvari na kraju govorim o ženama i da se obraćam ženama. Što ne znači da i muškarci tu i tamo ne bace pogled kod svojih partnerki u knjigu, ali suštinski to jeste za žene. Jave mi muškarci povremeno i pišu preko Instagrama da jesu čitali, ali kažem, to se najčešće desi kad uzmu knjigu od svoje partnerke. Imam i klijenata koji su muškarci, ali recimo ova knjiga jeste namenjena ženama - otkriva nam ovu zanimljivost Jovana.

Planovi za naredni period?

- Naravno da ih imam, nastavljam u ovom smeru, da se obraćam ženama, da se trudim da kroz pomoć sebi pomognem i drugima. Mislim da je to negde smisao mog života. I da, sigurno će opet biti neki putopis. Volim da putujem i volim takve knjige i onda u odnosu na to i pišem. To što sam živela u nekoliko zemalja jeste inspiracija da se okrenem putopisima. Drugo, ja sam završila fakultet za geografiju i turizam, to mi je u krvi. Živela sam u Dubaiju i na Kipru i u Španiji, u Slovačkoj, u Beču... tako da, shvatila sam da, kako kažu ljudi da su to druge kulture, ljudi i običaji, ali negde moj opšti utisak jeste da su svuda ljudi slični, da ne kažem isti. I sve te i sreće i patnje su potpuno iste kao i problemi - uočila je to Jovana.

Kako je naša sagovornica rođena u Nišu, jasno je da nas je zanimalo da li će promocija knjige "Škola za kurtizane" biti održana i u njenom rodnom gradu?

- U planu je i nadam se da će to biti u okviru Niškog kulturnog centra. Kako da ne, ja volim svoj grad. Živela sam na različitim destinacijama, videćemo šta donosi dan, šta donosi noć. Ali sva ta putovanja jesu za mene lično bila naporna. I o tome i pišem u knjizi, da u stvari nije sve onako kako izgleda. I naši Instagrami i naši životi. Ljudi misle da ako vam je teško, da sada treba da dođete bez šminke, sa prljavom kosom, iscepani, kao 'Eto sad smo jadni' i teško nam je. A suštinski, žene mogu da izgledaju i mnogo drugačije, a da u stvari u svom srcu ili duši, duši osećaju patnju. I ja se negde obraćam takvim ženama, kojima se ne veruje, jer inače se ženama slabo veruje - rekla nam je sagovornica Jovana Hiesmayr.

(Ona.rs)