Ko je bila Ljiljana Jorgovanović i zašto je odbila Dobricu Ćosića? Udvarao joj se, a ona je imala ovaj odgovor

Smrt Ljiljane Jorgovanović, jedne od najznačajnijih srpskih tekstopisaca, potresla je domaću muzičku scenu. Bila je autorka koja je umela da u jednoj rečenici spoji cinizam, nežnost, tugu, mudrost i ženski ponos, žena koja je jugoslovensku stvarnost gledala pravo u oči, da bi je kasnije pretvarala u stihove koje peva ceo region. A njen život bio je roman, ispisan novinarstvom, politikom, prijateljstvima, ljubavima, scenama iz istorije i trenucima u koje se ušlo bez straha.

Novinarka koja je bežala od privilegija, a hvatala istinu

Preporučujemo

Novinarstvom je počela da se bavi početkom osamdesetih, u listu "Student". Taj period pamtila je s mešavinom ironije i nostalgije:

"Kao vreme kad sam bila najgluplja i najsrećnija, puna snage da se borim za svoje zablude… Borili smo se za pravdu i jednakost, branili sirotinju od bogataša socijalističkog kalibra, levičari s bradama do pupka i devojke koje se nisu šminkale… Iako su motrili na nas, znala sam da smo nebitni, kao obdanište u kome nas gledaju vaspitačice."

Iz "Studenta" prelazi u list "Mladost" u vreme kada se Jugoslavija raspadala pred očima, a ona svedočila tome iz prve ruke.

"Jugoslavija se raspadala na naše oči… Svađala sam se s omladinskom štampom Hrvatske i Slovenije… Slutila sam da guraju stavove za otcepljenje. Uživala sam da ih vređam."

Putovala je po Kosovu, Sloveniji, Jasenovcu, prateći dešavanja koja će odrediti političku budućnost zemlje. Posebno je pamtila osvećenje crkve u Jasenovcu:

"Ljudi u šajkačama i opancima iz magle, hotel zatvoren, smrzavali smo se… Prvi put sam tamo pogledala dokumentarac o Jasenovcu i život više nije bio isti."

Toliko je bila neposlušna i britka da je jednom napisala tekst pod naslovom:

"Bog i Hrvati. Tko još?"

Kasnije je radila i u "Srpskoj reči" i u "Njuzviku".

Dobrica Ćosić, mentor ili udvarač

U "Njuzviku" je pisala i o tome da joj se Dobrica Ćosić, tada najuticajniji intelektualac Srbije, divio i pomagao kao mentor:

"Uzvratila sam mu, ali mi se nije udvarao… Ćosić se postavio kao neka vrsta mog mentora, malo mnogo starijeg brata. Pomagao mi je da dođem do važnih ljudi. Osetila sam šta znači imati leđa, makar na nekoliko meseci."

I uvek je naglašavala: nikada nije popila ni kafu privatno s ljudima iz vlasti.

"To je loša karma."

Kada je novinarstvo postalo tesno, rodili su se hitovi

Krajem devedesetih, kada je novinarstvo postalo suviše opasno i suviše neisplativo, slučajno ulazi u svet muzike i to odmah u kancelariju Marine Tucaković.

Njen muž iz detinjstva se družio s Marinom, a Ljilja joj je jednom čak prodala i svoje svadbene cipele. Kada više nisu mogli da žive od novinarstva i džeza, poslala je Marini tri teksta.

"Ona i Brega radili su na Čolinom albumu "Kad bi moja bila". Odmah su uzeli delove koji su im se svideli. Otišla sam da je vidim, leškarila je u spavaćici, ja probala njene žute "Karl Lagerfeld" cipele… Rekla je: lSve je dobro. Lepo ćemo sarađivati". Popile smo rakiju."

Od tog trenutka počinje jedna od najjačih autorskih saradnji na Balkanu, koja je trajala gotovo 25 godina.

"S Marinom sam sujetu bacila u đubre… Radile smo do četiri ujutru, nekad četiri albuma za mesec dana."

Pisale su u tandemu: jedna počne, druga završi, jedna popravi, druga obrne ideju.

Sa Bregovićem je radila lagano, veselo, strasno:

"Pakovali smo album dve godine. Čim krenemo da šlajfujemo, Goran prekine."

Posle Marine došla je saradnja sa Laćom

Kada je Marina umrla, radila je s njenim sinom Laćom:

"Nasledio je talenat. Moderniji rečnik, jedan ključan stih. Mrzeo je rimovanje… Mnogo je patio za majkom. Nedostaje mi."

Često je, rekla je, slušala njegove glasovne poruke samo da mu čuje glas.

Pesma "Noć mi te duguje", Čolina iskrena posveta glumici koju je voleo

Među stotinama pesama koje je napisala, jedna ima posebno mesto, "Noć mi te duguje", koju je stvarala u tandemu sa Marinom za Zdravka Čolića. A pesma krije stvarnu priču.

Posvećena je njegovoj mladalačkoj ljubavi, glumici Jasni Orneli Bery, s kojom je Čola sedamdesetih bio u emotivnoj vezi. Kratka, nežna, sarajevska, ona koja se pamti zauvek.

Njih dvoje su ostali u kontaktu, a pesma je ostala kao svedočanstvo jednog vremena i jednog osećanja koje se više nikada ne ponavlja.

Ljiljana o inspiraciji

Za inspiraciju je govorila:

"Od svukuda… Živelo se, volelo, očajavalo… Nekad se stih izlio kao nabujala reka, a sada moram da kopam duboko."

Volela je stihove koje niko neće da peva i one koje je pisala za Leontinu, Jelenu Tomašević, Željka Joksimovića, Aleksandru Radović. Najviše joj je prijalo da radi s ljudima koji je ne pritiskaju:

"Džabe sve pare ako ti je nož pod grlom… Milica Pavlović zna šta hoće… Najslađe sam pisala s Marinom, Severinom i Bregovićem. Keba je najinteresantniji lik."

Iza nje ostaju pesme koje su preživele sve i ljudi koji su je voleli

Ljiljana Jorgovanović ostavila je stotine pesama, od kojih su mnoge danas evergrini. Bila je žena iz senke koja je stvorila zvuk jedne epohe. Pisala je hrabro, iskreno, duhovito, kao novinarka i kao tekstopisac. Bila je svedok istorije i autor emocija.

A možda najtačnije opisuje sebe upravo kroz stih koji je napisala za Cecu, a koji danas zvuči kao njen lični testament:

„Tu, gde pogled padne tvoj, sve na meni ozdravi i nekako se popravi ovaj ružni svet.“

(Ona.rs)