30 dana sam se javljala svima na ulici, evo kako je to promenilo moj život

Ne tako davno, našla sam se oči u oči sa neverovatno zgodnim strancem u Starbucks-u. Bio je to onaj kratki, filmski momenat. Želela sam da kažem „ćao“, ali nisam mogla. Spustila sam pogled, zgrabila kafu i nadala se da će on prvi nešto reći. Nije. Izašla sam iz kafića, a taj propušteni pozdrav i danas mi je u glavi.

Budimo iskreni -  koliko puta ti se desilo isto? U kafiću, na žurci, u redu u prodavnici… glava dole, telefon u ruci, skroluješ kao da je to jedina odbrana od neprijatnosti.

Preporučujemo

Istina je da nam telefoni polako ubijaju stvarnu, spontanu komunikaciju. Posebno među generacijom Z, koja small talk smatra najgorom vrstom socijalnog napora. A dating aplikacije? Nikad veća zamorenost. Pa kako onda da upoznaš nove ljude, ako ti je muka od dopisivanja, a razgovor sa strancima deluje kao mini-katastrofa?

„Triple H Challenge“: najmanji, a najveći korak ka novim ljudima

Tu na scenu stupa izazov stručnjaka za veze Benija Harta, koji je ovog leta pokrenuo „Triple H Challenge“ — 30 dana, svakog dana kažeš jednom strancu: „Hi“, „Hey“ ili „Hello“. Bez upadljivih fora, bez smišljanja scena iz romantične komedije. Samo jedna jednostavna reč.

Hart objašnjava da smo izgubili lakoću svakodnevnog kontakta. Izazov služi da te „vrati svetu“, razbije naviku beskonačnog svajpovanja, vrati samopouzdanje i podseti telo kako izgleda spontana interakcija.

Psihoterapeutkinja dr Sali Homburger to potvrđuje: „Kada razgovaramo sa strancima, doživljavamo novinu — nervozu, samosvest, uzbuđenje — sve ono što ne osećamo pored ljudi koje već poznajemo. Naš mozak uči iz tih signala i gradi nove asocijacije.“

Prvih nekoliko dana: telo kaže „ne“, srce kaže „beži“

Odlučila sam da probam. Kao neko ko ima vrlo komplikovan odnos sa dating aplikacijama, znala sam da previše vremena provodim zureći u telefon umesto u ljude oko sebe. Ali ono što me je iznenadilo jeste, koliko je fizički neprijatno reći „ćao“ strancu. Srce ubrza, telo se zgrči, ne želi da uspostavi kontakt očima. Ne zato što mi je razgovor „cringe“, nego zato što nervni sistem reaguje kao da je u opasnosti.

Socijalna radnica Erika Švarcberg objašnjava da smo naučeni da svako obraćanje nepoznatoj osobi doživimo kao rizik:

„Živimo brzo, razbijeni fokusom, konstantno na telefonu. Naš prozor tolerancije za novinu se suzio. Zato i lagana nelagoda u stomaku deluje kao opasnost.“

Ali posle nekoliko dana desilo se nešto zanimljivo,  moje telo je počelo da se smiruje. Pozdrav je postao prirodniji.

Kako nas mozak nagrađuje zbog sitnih kontakata

Švarcberg objašnjava da se tada aktivira deo vagusnog nerva zadužen za socijalnu povezanost. Osmeh, kontakt očima, nežni ton — sve to našem sagovorniku šalje signal da je siguran, a naš nervni sistem se „usklađuje“ sa njegovim

Kod mene je to izgledalo ovako:

pozdravila sam baku u redu za kafu,

malo proćaskala sa ljudima dok sam šetala komšijskog psa,

u liftu se osmehnula komšiji kog nikad nisam videla.

I svaki put dobila malu nagradu: osmeh, pitanje, kratku rečenicu prijateljske energije.

Dr Homburger kaže da je to potpuno očekivano: „Mali socijalni kontakt aktivira dopaminske puteve zadovoljstva. To je naš mini podizač raspoloženja.“

Socijalna terapija kroz izlaganje: počni malim korakom

Ključ uspeha je — postepeno izlaganje.

„Počni od malih interakcija koje neće izazvati paniku,“ kaže Homburger. „Sedenje u kafiću sa knjigom može biti dovoljno. Izlazak sam u bar možda ne može.“

Zato je meni pomagalo da prvo pričam sa „običnim“ strancima. Kad bih ugledala simpatičnog momka u teretani, već sam znala da neće biti smak sveta ako progovorim. Nisam bila manje nervozna, ali sam bila sigurna da mogu da preživim.

U jednom trenutku, čak sam počela da uživam — da verujem sebi da će ishod biti dobar, da znam da vodi nečemu prijatnom, ako ne romantičnom.

Manje anksioznosti, više pripadanja

Ovo nije samo priča o flertu.

Kako kaže Švarcberg, pozdravljanje stranaca:

smanjuje bazni nivo anksioznosti,

jača osećaj samopouzdanja,

obnavlja osećaj pripadanja zajednici,

uči naš nervni sistem da je povezanost bezbedna.

To je i suština ko-regulacije — popularnog pojma s TikToka — kojom gradimo osećaj sigurnosti sa drugom osobom.

Sa „ljubavnog“ aspekta, izazov mi je pomogao da priđem atraktivnim muškarcima bez straha od odbijanja. Nekoliko simpatičnih razgovora čak mi je popravilo samopouzdanje, iako iz njih nije proizašlo ništa romantično.

Mala ljubaznost nikada nije mala

Ono što me je najviše iznenadilo jeste koliko sam se povezano i živo osećala u sopstvenoj zajednici. Ne planiram da pozdravljam baš svakoga — to bi bilo previše čak i za Kanađanku kao što sam ja — ali osećaj kratke, tople razmene je lep.

Svi vole osmeh. Svi vole osećaj da ih neko vidi.

I posle mesec dana, shvatila sam nešto jednostavno:

U svetu koji nas često čini usamljenima, svi samo želimo — malo ljudske veze.

A ponekad, sve što treba da uradiš jeste da kažeš: „Ćao.“(Ona.rs)