"Nisam želela decu, htela sam da budem slobodna": Ružica Sokić o ceni izbora koje je plaćala do kraja života

Razgovor o Ružici Sokić često se završava na njenoj harizmi, snazi i glumačkoj veličini. Ređe se govori o onome što je sama, bez patetike i bez potrebe da se dopadne, otvoreno priznala - da je njen emotivni život bio obeležen usamljenošću, ali i svesnim izborima koji su iz nje proistekli.

Ružica Sokić nije imala ljubavne afere koje bi punile stupce novina. Nije imala ni potrebu da privatni život pretvara u priču za javnost. Njena emotivna praznina nije bila skandal, već odsustvo. I upravo u toj tišini krije se najteža vrsta ljubavnog jada.

Preporučujemo

Detinjstvo koje je ostavilo trag

Teško detinjstvo trajno je obeležilo njen unutrašnji svet. Rat, glad, strah i poniženje koje je njena porodica proživela nakon oslobođenja ostavili su dubok osećaj nesigurnosti koji je Ružica nosila celog života. O tom periodu govorila je bez ulepšavanja, s preciznošću nekoga ko ne traži sažaljenje, već istinu.

- Otac je voleo život, kafane, bio je boem. Držao je kasu u Pravdi i voleo je da časti radnike. Kada je došlo oslobođenje, bilo je stvarno strašno. Taj period detinjstva bio mi je tragičan, ispričala je Ružica u intervjuu za Story 2006. godine.

Dodavala je i da su, kao porodica proglašena "reakcionarskom", godinama živeli pod pritiskom, sa sustanarima koje im je sistem nametnuo, uz stalna saslušanja i strah. To iskustvo naučilo ju je da se oslanja isključivo na sebe i da slobodu doživljava kao najvišu vrednost.

Ružica i svesni izbor samoće

Za razliku od mnogih žena njenog vremena, Ružica Sokić nikada nije skrivala da se svesno odrekla majčinstva. O tome je govorila jasno, bez opravdavanja i bez potrebe da se uklopi u očekivanja društva.

- Ja sam iskrena i znam da to neki ljudi neće pozdraviti, ali nisam želela decu. Htela sam da budem slobodna jer sam odrasla u veoma teškim uslovima, rekla je u jednom od svojih intervjua.

Iako je bila u braku sa Miroslavom Lukićem, njen život je u velikoj meri bio okrenut glumi, radu i unutrašnjem svetu. Sama je priznavala da takav izbor nosi cenu, ne dramatičnu, ali stalnu. Nije govorila o velikim ljubavima, niti o romantičnim iluzijama. Govorila je o potrebi za bliskošću, ali i o nemogućnosti da pristane na kompromise koji bi je udaljili od sebe.

Njen emotivni život nije bio obeležen sukobima ili prevarama, već tišinom i povremenim osećajem usamljenosti koji je znala da imenuje. Ta iskrenost je činila njenu ranjivost vidljivom, ali i dostojanstvenom.

Ružica Sokić je bila žena koja je platila cenu svoje slobode. Nije se žalila, nije tražila razumevanje, ali je ostavila svedočanstvo o tome koliko samoća može biti duboka kada dolazi iz izbora, a ne iz sudbine. U vremenu koje je od žena tražilo prilagođavanje, ona je izabrala da ostane svoja. I upravo tu leži i njena snaga, i njen najtiši bol.

(Ona.rs)