Ona je prava Bejbi iz „Prljavog plesa“: Priču napisala po svom životu, svi je odbili, pa je zaradila milione

Kad je BBC na Instagramu postavio pitanje: „Jeste li gledali Dirty Dancing?“, to nije bio tek nostalgičan mig publici koja zna napamet svaku repliku i svaki takt muzike. To pitanje bilo je ulaznica u mnogo dublju priču o filmu koji je umalo nestao pre nego što je rođen, o ženi koja je godinama morala da dokazuje da zna šta radi i o jednoj ideji koju su svi smatrali bezvrednom, dok publika nije dokazala suprotno.

Jer Dirty Dancing nije postao kultni klasik zato što je bio „lak“. Postao je takav zato što je ispod plesa, letnjih haljina i romanse krio priču o klasi, telu, politici i izborima – i zato što je iza njega stajala Eleanor Bergstein, žena koja nije pristajala na kompromise.

Preporučujemo

Devojčica iz Bruklina i ples koji se nije učio u školama

Eleanor Bergstein odrastala je u Njujorku pedesetih godina, u svetu koji je spolja delovao uredno i strogo, ali je ispod površine pulsirao drugačijim ritmom. Kao tinejdžerka, plesala je u podrumima širom Bruklina, mestima gde se muzika osećala telom, gde se improvizovalo, znojilo i gde niko nije pitao da li je nešto „primereno“.

Roditelji su joj dozvolili da pleše samo pod jednim uslovom: da ocene ostanu besprekorne. Taj dogovor između poslušnosti i slobode kasnije će se gotovo preslikati u lik Baby, devojke koja dolazi iz „pristojnog sveta“, ali oseća da postoji još nešto, snažnije i istinitije.

„Zvali su me Baby sve do dvadeset prve godine“, pričala je Eleanor. „Moj otac je bio lekar. Letovali smo u Catskillsu. Mnogo, mnogo elemenata mog života ušlo je u film.“

Ali, kako je u intervjuima naglašavala - Dirty Dancing nije njena biografija. To je priča sastavljena od sećanja, istraživanja i mašte.

Catskills kao izgubljeni svet

Za razliku od mnogih filmova tog vremena, Dirty Dancing ima gotovo dokumentarnu preciznost kada je reč o ambijentu. Eleanor se zbog toga vratila u Catskills i sprovela ozbiljno istraživanje – ali ne za godine kada je ona tamo letovala, već za 1963. godinu.

Razgovarala je sa tridesetak do četrdesetak instruktora plesa koji su tamo radili početkom šezdesetih. Slušala je priče o sezonskim poslovima, klasnim razlikama između gostiju i osoblja, o tajnim vezama, o svetu koji je danju bio porodičan i uglađen, a noću potpuno drugačiji.

Kasnije je pričala da su joj se javljale žene koje su tih godina letovale u Catskillsu, uverene da je Johnny bio zasnovan na njihovoj mladalačkoj simpatiji. „Morala sam da ih razočaram“, govorila je, „Johnny ne postoji.“

Ipak, osećaj koji su imale bio je stvaran.

Scenario koji je svima bio „previše glup“

Kada je scenario bio završen, usledio je zid. Svaki holivudski studio ga je odbio. Izgovori su se ponavljali: „previše lagano“, „previše detinjasto“, „nije blockbuster“, „nema potencijal“.

Ali pravi problem bio je dublji.

Eleanor je insistirala da radnja bude smeštena u leto 1963. godine - godinu govora Martina Lutera Kinga, atentata na Džona F. Kenedija, eskalacije rata u Vijetnamu. U film je unela i priču o ilegalnom abortusu, svesna da će to mnogima smetati.

U jednom trenutku priznala je da je scenario bio toliko puta odbijen da je, kako bi ga „objasnila“, doslovno morala da pleše pred producentima. Ne metaforički, već stvarno.

Muzika kao kičma priče

Jedan od razloga zašto je scenario odbijan bila je i muzika. Eleanor nije želela savremene hitove, već pesme koje je lično volela, često one sa B-strana singlova koje je slušala kao devojka. Pisala je dijaloge tačno prema tekstovima pesama, znajući unapred gde želi da se koja numera pojavi.

Napravila je čak i kasetu pod nazivom „EB’s Dirty Dancing“ i slala je zajedno sa scenarijom. Studiji su smatrali da je muzika „zastarela“ i da „mladi to ne slušaju“.

Danas je soundtrack jedan od najprodavanijih u istoriji filma.

Glumačka postava koju niko nije hteo

Ni kasting nije bio bez drame. Jennifer Grey je Eleanor odmah videla kao Baby – devojku čija snaga dolazi iz duha i inteligencije, a ne iz savršenog izgleda.

Sa Patrick Swayze bilo je komplikovanije. Producenti su želeli druga imena. Eleanor je, međutim, tražila „opasne oči“,  pogled koji može da bude i zastrašujući i ranjiv. Kada je videla Swayzea, znala je.

Njihov odnos iza kamere bio je napet, ali kada su zaplesali zajedno, svima je postalo jasno da hemija ne može da se glumi.

Film koji su pustili niz vodu i zbog toga izgubili kontrolu

Kada je film konačno prihvaćen, prihvatila ga je mala video-kompanija koja nije očekivala ništa. Planirana je bioskopska distribucija od svega pet dana, pa direktno na VHS.

Upravo ta nezainteresovanost omogućila je da Eleanor zadrži sve ono što su tražili da izbaci - politički kontekst, abortus, klasne razlike. Niko nije proveravao da li je „poslušala“.

A onda se dogodilo nešto neočekivano.

Publika je rekla poslednju reč

Publika je prepoznala film. Ljudi su se vraćali u bioskope, tražili dodatne projekcije, protestovali kada je trebalo da se skine sa repertoara. Umesto pet dana, Dirty Dancing je dominirao blagajnama 19 nedelja i zaradio više od 200 miliona dolara.

Film koji je proglašen „smećem“ postao je kulturni fenomen.

Zašto Dirty Dancing i danas traje

Danas, decenijama kasnije, Eleanor Bergstein sa nevericom govori o trajnosti filma. Kaže da su tokom snimanja svi slušali kako prave „neviđeni promašaj“, a danas se grle i smeju svaki put kada se okupe.

Možda zato što Dirty Dancing nikada nije bio samo film o plesu. Bio je film o tome šta se dešava kada te potcene, gurnu u ćošak  i kada ti ipak ustaneš.

Baš kao Baby.

(Ona.rs)