Priče žena koje su izgubile muževe: Irinu "ni sunce, ni dete nisu radovali", Svetlana godinama tragala za njim

Gubitak voljene osobe jedna je od najtežih životnih trauma. Kada ode čovek sa kojim ste delili svakodnevicu, planove, snove i tišine, svet kakav ste poznavali prestaje da postoji.

Dok neke žene vremenom pronađu snagu da nastave dalje i ponovo otvore srce, postoje i one koje donesu svesnu odluku da nikada više ne vole na isti način. Ne zato što nisu mogle, već zato što nisu želele. U nastavku donosimo priče žena koje su izgubile muževe, ali nikada nisu izgubile osećaj pripadnosti njima.

Preporučujemo

Svetlana Bodrova (58) - udovica Sergeja Bodrova

(nestao 2002. godine, u 30. godini)

Sergej je bio jedan od najpoznatijih ruskih glumaca s kraja 1990-ih i početka 2000-ih, postavši kultna figura za generacije u Rusiji i postsovjetskom prostoru. Najpoznatiji je po ulozi Danile Bagrova u filmovima Brother i Brother 2, koji su postali klasik ruskog filma i kultna ostvarenja domaće kinematografije. Pored glume, Bodrov je bio i scenarista i režiser, ali je njegova karijera tragično prekinuta 2002. godine kada je poginuo u prirodnoj katastrofi tokom snimanja filma The Messenger u Karmadonskoj klisuri.

Ljubavna priča Svetlane i Sergeja Bodrova i danas se prepričava kao jedna od najčistijih i najiskrenijih. Njihovi prijatelji govorili su da su funkcionisali kao jedno biće, povezani na nivou koji je retko viđen.

Sam Bodrov gotovo nikada nije govorio o privatnom životu, ali kada bi to učinio - birao je reči koje su odzvanjale duboko.

„Porodica i bliski ljudi su sloboda. A sloboda je najvažnija stvar koju čovek ima“, govorio je glumac.

U pismima koje je slao Svetlani iz svake poslovne prilike, ostajali su zapisi o ljubavi koja ne priznaje kraj:

„Ako je čoveku suđeno da umre, onaj ko ga je voleo neće prestati da voli. Ako ljubav prestane - onda to nije bila ljubav.“

Venčali su se 1998. godine, iste godine dobili ćerku Olgu, a 2002. i sina Aleksandra. Samo mesec dana nakon rođenja drugog deteta, Sergej je nestao tokom snimanja filma „Sveznik“ u Karmadonskoj klisuri, kada se na filmsku ekipu sručio ledeni odron. Tela nikada nisu pronađena.

Svetlana je godinama odbijala da prihvati da je kraj. Tragala je za njim i onda kada su svi drugi prestali da se nadaju. Za više od dve decenije dala je samo jedan intervju, u kojem je izgovorila rečenice koje su mnogima slomile srce:

„Sergej je poslednji muškarac u mom životu. Nikada se niko više nije pojavio - ni mislima, ni telom. To je bila ljubav kakvu mnoge žene nikada ne dožive.“

Danas živi povučeno, posvećena deci i radu, čuvajući uspomenu na čoveka koji je, kako kaže, „došao kao ptica i isto tako odleteo“.

Irina Turčinska (51) - udovica Vladimira Turčinskog

(preminuo 2009. godine u 46. godini)

Vladimir je poznat široj javnosti kao “Dinamit” (Dynamite), bio je ruski sportista, profesionalni strongman i showmen. Osim što je držao svetske i ruske rekorde u disciplinama snage, postao je popularan i kao televizijski i radio voditelj, glumac i javna ličnost. Turčinski je bio poznat po svojoj impozantnoj fizičkoj snazi, a ponekad ga nazivaju i jednim od najpoznatijih ruskih snagaša 90-ih i 2000-ih. Umro je iznenada 2009. u 46. godini života

Irina i Vladimir Turčinski upoznali su se kroz sport i ljubav je buknula momentalno. Već nakon nekoliko dana Irina je znala da je pronašla čoveka svog života. Njihov brak bio je strastven, dinamičan i pun energije, baš poput Vladimira, poznatog kao „Dinamita“.

Godine 1999. dobili su ćerku Kseniju. Živeli su kao tim punih 12 godina, sve dok 16. decembra 2009. godine Turčinski nije iznenada preminuo od infarkta.

Irina je kasnije bez ulepšavanja govorila o stanju u kojem se našla:

„Život je postao ravan, bez ukusa. Ni sunce, ni dete nisu me radovali. Sve je izgledalo kao scenografija.“

Četiri godine su joj bile potrebne da se izvuče iz ponora tuge, uz pomoć psihologa i stručnjaka. Danas otvoreno govori o tome koliko je važno potražiti pomoć. Ipak, o novoj ljubavi ne razmišlja:

„Ja sam već bila udata. On će zauvek ostati moj jedini muž.“

Natalija Rogožkina (51) - udovica Andreja Panina

(preminuo 2013. godine u 51. godini)

Andrej je bio istaknuti ruski filmski i pozorišni glumac poznat po širokom spektru uloga u domaćim filmovima i serijama. Bio je jedan od omiljenih karakternih glumaca u ruskoj kinematografiji 1990-ih i 2000-ih, a za svoj rad je dobio i prestižni naslov Počasnog umetnika Rusije. Njegova smrt 2013. godine ostala je obavijena misterijom jer se ne zna tačan uzrok

Kada je kao mlada studentkinja upoznala Andreja Panina, Natalija nije mogla ni da nasluti da će sa njim provesti skoro dve decenije. Bili su potpune suprotnosti, ali su se upravo u toj razlici dopunjavali. Zajedno su dobili dva sina, a njihov odnos bio je daleko od idealizovanog, ali stvaran i dubok.

Panin je 2013. godine pronađen mrtav u svom stanu. Okolnosti njegove smrti do danas ostaju obavijene misterijom. Za Nataliju je to bio potpuni slom.

Kako bi preživela, povukla se i posvetila radu. O emotivnom životu gotovo nikada ne govori, a bliski ljudi tvrde da Paninovo mesto niko nikada nije zauzeo.

Darja Mihajlova (60) - udovica Vladislava Galkina

(preminuo 2010. godine u 38. godini)

Vladislav je bio ruski glumac na pozorištu i filmu koji je stekao popularnost kroz uloge u poznatim televizijskim serijama i filmovima. Iako mu je karijera bila obećavajuća, preminuo je relativno mlad, 2010. godine, iako okolnosti njegove smrti ostaju predmet nagađanja i nejasnoća u javnosti.

Darja Mihajlova i Vladislav Galikin važili su za jedan od najpoznatijih glumačkih parova. Zajedno su igrali u popularnim serijama i filmovima, a privatno su delili i lepe i teške trenutke.

Pred kraj braka došlo je do ozbiljne krize - profesionalni pad, alkohol i sukobi doveli su do razvoda koji je bio zakazan. Darja je tada otvoreno rekla:

„Da, razvodimo se. Vlad pije i ne želi da se leči.“

Ipak, sudski proces nikada nije dočekan. Galikin je pronađen mrtav u svom stanu, samo dve nedelje pre ročišta. Nakon njegove smrti, Darja se povukla iz javnosti i nikada nije javno govorila o novoj vezi.

Larisa Golubkina - udovica Andreja Mironova

(preminuo 1987. godine u 46. godini)

Andrej je bio jedan od najpoznatijih i najomiljenijih ruskih glumaca 20. veka, naročito popularan tokom 1960-ih do 1980-ih. Glumio je u mnogim klasicima sovjetskog i ruskog filma i bio je široko cenjen zbog svojih komičnih i dramskih uloga. Dobitnik je brojnih priznanja i imao je status Narodnog umetnika. Mironov je preminuo iznenada na sceni tokom predstave 1987. godine

Brak Andreja Mironova i Larise Golubkine trajao je deset godina, ali je ostavio trag za ceo život. Mironov je preminuo tokom predstave u Rigi, nakon moždanog krvarenja, pred očima publike.

Iako je imala samo 46 godina i bila okružena pažnjom muškaraca, Golubkina se nikada više nije udala. Do kraja života govorila je o Mironovu s ljubavlju i poštovanjem, smatrajući da neke veze nemaju zamenu.

Sofija Rotaru (78) - udovica Anatolija Evdokimenka

(preminuo 2002. godine u 60. godini)

Bio je poznati sovjetski i ruski muzičar, kompozitor i producent, najpoznatiji kao dugogodišnji suprug slavne pevačice Sofije Rotaru. Posvetio je svoj život muzici i podršci karijeri svoje supruge, s kojom je imao sina Ruslana. Iako manje poznat u Srbiji, u ruskom i sovjetskom muzičkom svetu bio je istaknuta figura. (na osnovu konteksta iz teksta korisnika)

Anatolij Evdokimenko bio je Sofijina prva i jedina ljubav. Njihov brak trajao je 35 godina i važio je za jedan od najskladnijih u svetu estrade. Kada se razboleo od raka, Sofija je ostavila sve i posvetila se njegovom lečenju.

Iako je bolest privremeno savladana, usledili su moždani udari, a 2002. godine Anatolij je preminuo.

„Sve je bilo kao bajka i završilo se u trenutku“, govorila je Sofija, priznajući da je razmišljala čak i o povlačenju sa scene.

Nikada se više nije udala. Kako je njen sin Ruslan jednom rekao:

„Majčino srce je zauvek zauzeto i to mesto pripada mom ocu.“

Njihove priče podsećaju da ljubav ne mora da ima nastavak da bi bila večna. U svetu u kojem se od žena često očekuje da „krenu dalje“, da zacele rane i ponovo se ostvare u nekoj novoj vezi, ove žene su izabrale drugačiji put. Ne iz slabosti, već iz snage. Jer ostati veran uspomeni, ne iz potrebe nego iz odluke, često je teže nego početi ispočetka.

One nisu ostale same zato što nisu mogle da vole ponovo, već zato što su jednom volele dovoljno. Njihovi muževi možda više nisu fizički prisutni, ali žive u sećanjima, rečima, filmovima, pesmama i tišinama koje se ne dele ni sa kim drugim. Za neke ljubavi jednostavno ne postoji zamena  i upravo u toj tišini, bez velikih reči i novih početaka, krije se njihova najveća snaga.

(Ona.rs)