Ljubica (61) je ostala bez muža i tvrdi da je život udovice u maloj sredini pakao: "Ovo mi govore muškarci"

Gubitak životnog saputnika jedan je od najtežih trenutaka u životu. Još je teže kada se bol zbog gubitka uveća time što čovek ne oseti podršku zajednice u kojoj živi. U malim sredinama, gde svi sve znaju, granice između onoga što je blisko i onoga što zadire u tuđu intimu često se brišu.

Jedna žena po imenu Ljubica, meštanka malog mesta, podelila je svoju priču na temu koliko joj je život postao težak nakon smrti muža. Njena ispovest pokazuje kako usamljenost može biti dodatno otežana neprimerenim ponašanjem okoline.

Dok sam tugovala desila se prva neprijatnost

"Suprug mi je mlad preminuo, pre osam godina. Još ni mesec dana nije prošlo kad sam shvatila šta za ženu u malom mestu znači ostati sama", započinje svoju ispovest 61-godišnja penzionerka Ljubica za portal "Moje Vrijeme".

"Još sam tugovala, još sam imala crninu na sebi, a već sam doživela prvu neprijatnost sa jednim muškarcem iz mesta kojeg sam srela u prodavnici. Prišao mi je među rafovima i rekao neka mu se javim, jer mi je sada sigurno 'potreban'. Smračilo mi se pred očima, a to je bio tek početak."

Godinama sam slušala uvredljive komentare

"Tokom ovih osam godina doživela sam svašta. Nemojte me pogrešno shvatiti i misliti da je to svaki dan, ali za mene je svako guranje ceduljice sa brojem telefona u džep moje jakne traumatično, a kamoli opaske poput 'dobra je još'. Ili, još gore, nisam jednom čula ni da 'nisam za bacanje'. Nisam neko ko se ne zna zauzeti za sebe, društvena sam i glasna kad treba, ali to je očigledno naš mentalitet i mnogi misle da je to normalno i da nema posledica."

Samo želim mir

"U prevremenoj sam penziji, ali volim da izađem među ljude. Ipak, svako doterivanje stvara mi nelagodu. I stari muževi, kako ih kod nas zovu, i oženjeni, kada je neko događanje, sednu do mene, a ako zaigram, odmah me hvataju. Zato mi više nije volja da idem na vašare i zabave, ne idem čak ni na maškare, gde sam bila aktivna i u organizaciji. Uvek doživim bar jedno neprijatno iskustvo. Imam dve prijateljice sa kojima sam često bila u društvu i to mi je godilo, ali sada obe imaju odraslu decu i unučiće pa se ređe viđamo.

Čak i prijatelji, oni s kojima se čujem, pitaju me kako je ovako atraktivnoj 'ženskici' samoj. Sugerišu mi da nađem nekoga, da ne budem sama. Kao da je to jedino što bi me usrećilo! Samo želim mir, ne da mi se objašnjavati niti opravdavati zašto sam sama", kaže Ljubica.

Zaključavam se kao da sam u zatvoru

"Takvi pritisci ostavili su traga. Postala sam anksiozna. Zaključavam se kao da sam u zatvoru, počela sam da se bojim da mi neko ne dođe na vrata. Jednom sam zvala čoveka da mi oreže staru krušku i ostao je i na ručku, a morala sam da ga teram iz kuće kad se napio. Od tada se više ne usuđujem nikoga da zovem, iako mi treba pomoć za kućne stvari, čak i za popravku računara.

Želim da upozorim da u ovom društvu i u 21. veku još uvek ima muškaraca koji ne prežu ni pred čim. Vrebaju slabije, one koje im se ne mogu suprotstaviti. I to nije samo neugodno, to postaje nepodnošljivo. Na sve to, nažalost, moram da kažem i da nisam meta samo takvih muškaraca - i neke žene me gledaju ispod oka, šapuću i ogovaraju. Njihovi pogledi i reči iza leđa često su još bolniji od dobacivanja.

Razmišljam da odem

Često me obuzimaju teške misli. Nesrećna sam i sve češće razmišljam da prodam kuću i odselim u neki grad gde me niko ne zna. Iako sam vezana za nju i uspomene koje nosi, možda je to jedini način da živim u miru. Ne tražim puno, samo da me puste na miru", zaključuje gospođa Ljubica.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.