Ako vam je majka često govorila ove rečenice, možda vas i danas koče: Psiholog Dunja Ilić objašnjava zašto

Jedan kratak porodični trenutak dovoljan je da pokrene hiljade komentara. Tako je bilo i nakon snimka Nataše Bekvalac i mame Mire koji se proširio društvenim mrežama, a koji je deo publike protumačio kroz pitanje "Gde je granica između porodičnog humora, zadirkivanja i rečenica koje mogu da ostave trag?"

Ipak, iza jednog viralnog videa krije se mnogo šira tema od komentarisanja odnosa jedne porodice. Jer ono što društvene mreže često pokušavaju da urade u nekoliko sekundi, da presude jednom trenutku, psihologija posmatra mnogo dublje - kako razgovaramo sa decom, koje poruke im šaljemo i na koji način odnos sa roditeljima oblikuje sliku koju žena kasnije ima o sebi.

Preporučujemo

Jer, ne može se donositi sud o konkretnim ljudima i njihovom odnosu na osnovu jednog isečka ili snimka.

O tome kako nastaju poruke koje deca usvajaju o sebi, gde se završava bezazleno zadirkivanje, a počinje kritika koja ostavlja trag, razgovarali smo sa psihološkinjom Dunjom Ilić. Ona nam je objasnila da način na koji roditelji komuniciraju sa decom često postaje njihov unutrašnji glas – onaj koji kasnije oblikuje samopouzdanje, odnose i sliku o sopstvenoj vrednosti.

Jer pitanje nije samo: šta je majka rekla?Mnogo važnije pitanje je: šta dete čuje između redova?

"Šala može biti način da kažemo ono što ne umemo direktno"

Kroz šale neretko komuniciramo ono što ne umemo da kažemo na pravi način, a što već postoji u nama, objašnjava psihološkinja Dunja Ilić.

"Šale takođe mogu biti alat pasivne agresije u komunikaciji gde ne želimo direktno nekome reći šta mislimo, pa to kažemo kroz šalu. Kada ta šala dolazi od roditelja, dete često nema kritički pristup analiziranju sadržaja iza te šale. Ne čitaju to kao napad i nemaju razlog da se odbrane, ali reči ostaju sa njima kao informacija šta kod njih ne valja", kaže ona.

Kao primer navodi rečenicu koju mnogi odrasli možda prepoznaju iz detinjstva:

"Joj što si slatka sad kad si se malo ubucila."

Naizgled bezazlena rečenica, ali dete je ne čuje isto kao odrasla osoba.

"Dete to neće shvatiti kao lošu nameru, ali će definitivno više razmišljati o izgledu sopstvenog tela, može se stideti, oblačiti širu odeću ili samoinicijativno birati dijete kako bi se uklopilo u standard lepote koji prvenstveno roditelj koji je to rekao odobrava."

Kritika treba da bude usmerena na ponašanje, ne na ličnost

Roditelj jeste osoba koja dete usmerava, ali način na koji to radi pravi ogromnu razliku.

"Roditelj jeste korektivni faktor u životu deteta, koji ga usmerava na pravi put. Sva odgovornost je na roditelju kako će nešto da iskomunicira što ne valja, ali zato ta poruka uvek treba biti usmerena na ponašanje koje detetu odmaže, a ne na njegovu ličnost", podvlači Dunja.

Razlika je, objašnjava ona, između poruke:

"Baš si smotana"

i

"Bilo bi dobro da sledeći put malo više paziš na stvari oko sebe."

U prvom slučaju dete grešku instalira u sopstveni identitet. Ne čuje: pogrešila sam, već: ja sam pogrešna.

Rečenice iz detinjstva često postanu unutrašnji glas odrasle osobe

Mnogi ljudi tek kasnije, u odraslom dobu, počnu da povezuju svoje nesigurnosti sa porukama koje su slušali dok su odrastali. Na pitanje koliko su nas svakodnevne rečenice koje smo slušali od roditelja oblikuju, Dunja kaže:

"Kako bi to bilo ko od nas mogao da zna i kao odrasli, kamoli kao dete, ako nam niko nije skrenuo pažnju kako se formira identitet i slika o sebi? Dete uči o sebi ne samo na osnovu ponašanja roditelja i okoline usmerenih ka njemu, nego upravo i verbalno, porukama koje je dobijalo. A kada si dete, uvek veruješ više drugima nego sebi, naročito roditeljima."

Zato neke rečenice koje odraslima deluju nevažno mogu godinama ostati deo načina na koji osoba vidi sebe.

"Moji roditelji su mislili da će me kritika motivisati“

Jedna od najčešćih rečenica koju čujemo od odraslih jeste: "Moji roditelji me nikada nisu hvalili, mislili su da će me kritika napraviti boljim." Dunja objašnjava da iza toga često stoje generacijski obrasci.

"To su generacijski obrasci koji se ponavljaju, iz želje da dete postane dobar, odgovoran čovek. Često ni oni nisu dobili bolje."

Problem nastaje kada dete nauči da vrednost mora stalno da dokazuje.

"Zato i imamo dobre ljude, koji ne znaju da budu dobri sebi, samo drugima. Na duže staze to vodi izgaranju, povlačenju i samokriticizmu", navodi ona.

Kada dete stalno čuje šta treba da popravi

Ako dete od roditelja stalno dobija poruke o tome šta nije dovoljno dobro, a retko čuje šta kod njega vredi, posledice mogu biti različite.

"Neko postane perfekcionista, neko postane anarhista, neko stalno žuri za nekim postignućima, za materijalnim, ne bi li osetio da vredi i zaslužuje poštovanje."

Kako kaže Dunja, među posledicama preterane kritike često se javlja anksioznost, ali i teškoće u odnosima.

"Ljudi koji su bili izloženi preteranom kriticizmu budu često ili oni koji ceo život traže ljubav i ne osećaju se dobro kad ih neko ostavi, ili budu oni koji takođe kritikuju druge, ne bi li se osećali dobro."

Nije isto kritikovati ponašanje i kritikovati dete

Posebno je važno razlikovati poruku: "uradio si nešto pogrešno" od poruke: "ti nisi dovoljno dobar".

"Nije dovoljno samo ukazivati na ponašanje koje treba da se popravi, a nije dovoljno ni samo govoriti da je sposobno, pametno, lepo, jer to opet znači: treba da zaslužim ljubav roditelja."

Detetu je, kaže Dunja, potrebna bezuslovna poruka:

"Volim te i kada pogrešiš." -naročito kada nešto pogreši, dobije lošu ocenu, ne ispoštuje dogovor.

"Ukazati na grešku, ali i pokazati ljubav i podršku", akcentuje Dunja.

Ironija i sarkazam mogu ostaviti trag

Neki roditelji nikada otvoreno ne vređaju dete, ali koriste ironiju, podsmeh ili rečenice poput: "Ma šalim se."

Posledice, objašnjava Dunja, mogu biti ozbiljne.

"Ljudi koji su bili otvoreno vređani često postanu isti takvi, ili izbegavaju odnose, popularan naziv strah od bliskosti. Ali tu treba razjasniti taj pojam, ti ljudi se ne plaše bliskosti, oni je žele, više nego drugi, ali se plaše odbijanja koje potencijalna bliskost može da donese, jer uvek nosi taj rizik sa sobom. Ljudi koji su kao deca dobijali kritike kroz sarkazam često ne umeju da prepoznaju loše namere drugih ljudi u odraslom dobu pa ostanu u nekom odnosu mnogo duže nego što bi trebalo, jer minimiziraju uvrede koje dobijaju."

Razlog je što nikada nisu dobili potvrdu da je takav način komunikacije nešto što nije u redu.

Kada ćerka ima osećaj da je majka nikada nije zaista videla

Neke žene odrastaju sa osećajem da njihova majka nije videla njihovu ličnost, želje i karakter, već samo ono što bi trebalo da budu. Kako takav odnos utiče na odraslu ženu?

"Kao da je vredna samo onoliko koliko daje i koliko je na korist drugima. Ona ne pruža ljudima oko sebe iz ljubavi, već iz obaveze i moranja, kao garanciju da neće biti ostavljena i nevoljena", navodi Dunja.

Zašto neke majke teško puštaju ćerke da odrastu?

Odnos majke i ćerke menja se kroz godine, ali nekim roditeljima teško pada trenutak kada dete postane samostalna osoba.

"Obično iza toga stoji želja za kontrolom", kaže Dunja.

"U pubertetu detetu se javlja potreba za autonomijom, sopstvenim izborima, stavovima, i roditeljima se to ne mora svidjati uvek, ukoliko nije nešto što zaista ugrožava njihovo dete. Nekad dete treba pustiti da uči na sopstvenim greškama. Tako će jačati samopouzdanje, uz poruku da uvek ima gde da se vrati", ističe ona,  pa dodaje:

"Ne volim onu frazu "Rodi dete sebi". Ne rađa se dete sebi, nego se dete rađa radi njega i njegovog života. "

Kako objašnjava, uloga roditelja se menja:

„Roditelj je tu da ga nosi, da ga uči da hoda, posle da ga pridržava za ruku, a kasnije da uvek drži dlanove otvorene kad dete poželi da se vrati u majčino krilo.“

Kada "spuštanje na zemlju" više nije zaštita, već potreba za kontrolom

Ponekad roditeljska kritika dolazi iz želje da zaštitimo dete od razočaranja, neuspeha ili osude okoline. Međutim, granica između brige i potrebe za kontrolom može biti veoma tanka.

Na pitanje da li se iza potrebe majke da "spusti ćerku na zemlju" nekada krije strah da će ona biti povređena ili je češće reč o naučenom obrascu komunikacije, Dunja objašnjava da se takvi obrasci često otkrivaju tek kroz rad na sebi.

"Ovo je nešto što se kroz terapiju uči, kada, hvala Bogu, majke to prepoznaju kod sebe. Najčešći razlog jeste to što same nisu imale slobodu u svom detinjstvu, pa iz želje da svojoj ćerki daju nešto drugačije odgaje dete koje ima veću slobodu. Međutim, kada ta ćerka pokaže veći stepen autonomije, upravo onu samostalnost kojoj su je same učile, to im se nekada ne dopadne", kaže ona.

Kako dodaje, iza tog osećaja ponekad može da stoji i nesvesno poređenje sa sopstvenim odrastanjem.

"Iza toga stoji nesvesna zavist što ćerka ima privilegije koje majka kao dete nije imala. Međutim, majke koje su spremne ovo sebi da priznaju, lakše se kasnije nose sa tim i kontrolišu taj svoj poriv."

Kada dete više nije neko kome smo potrebni

Jedan od najtežih trenutaka u odnosu roditelja i deteta jeste upravo prelazak iz odnosa u kojem je dete potpuno zavisno od roditelja u odnos dvoje odraslih ljudi.

"To se često dešava kod majki koje su same zapostavile druge delove svog identiteta i celu svoju vrednost vide kroz ulogu majke. Kada je ta uloga ugrožena, onog momenta kada dete odraste, žele da vrate dete u svoj krug gde su im potrebne", objašnjava Dunja.

Ipak, kako naglašava, potreba deteta za majkom ne nestaje kada ono odraste - samo menja oblik.

"Detetu će uvek biti potrebna majka, i kao odrastao čovek, samo se potrebe menjaju. Kada je malo, detetu jesu potrebni topli obrok, garderoba i vaspitavanje, ali kasnije su zagrljaj, podrška i kafa sa majkom uz topao razgovor ono što više hrani decu nego pokušaj da korigujemo njihovo ponašanje kada su već odrasli."

Kada majka kroz ćerku pokušava da ostvari svoje snove

Ponekad roditelji kroz dete pokušavaju da ostvare ono što sami nisu uspeli.

"To se može nazvati narcističkim produžetkom majčinih ambicija koje sama nije ostvarila, i ne samo majke - i očevi to rade", akcentuje Dunja.

Zato postoje situacije u kojima dete bira put koji ne voli samo zato što ne želi da razočara roditelja.

„Bilo kakva profesionalna borba iziskuje unutrašnju motivaciju i strast prema tome što radiš.“

Kada kritika deteta zapravo govori o odnosu roditelja prema sebi

Pitanje koje se često postavlja jeste da li preterana kritika prema detetu više govori o detetu ili o osobi koja kritikuje. Posebno kada roditelj teško prihvata greške, nesavršenosti ili drugačije izbore svog deteta.

Dunja objašnjava da ljudi koji nemaju razvijen odnos prihvatanja prema sebi često teško prihvataju i nesavršenosti drugih.

"Svaka osoba koja ne voli sebe bez obzira na sve, i kad to kažemo ne mislimo žmurimo na sopstvene greške i možemo da se ponašamo kako hoćemo, nego učimo iz svojih grešaka, umemo da se izvinimo i korigujemo svoje ponašanje."

Kako dodaje, način na koji osoba tretira sebe često se prenosi i na najbliže odnose.

"Onaj koji odbacuje delove sebe, odbacivaće i nesavršene delove drugih, a pogotovo delove svog deteta koje je takođe jedno pogrešivo ljudsko biće."

Kada odrasla ćerka i dalje oseća da mora da zasluži majčino odobravanje

Iako dete vremenom odraste, određeni obrasci iz detinjstva mogu ostati prisutni i u odraslim odnosima. Za neke žene najteža borba nije više sa majčinim rečima, već sa unutrašnjim glasom koji su kroz njih razvile.

Kada odrasla ćerka oseća da je majka i dalje stavlja u inferiornu poziciju, umanjuje njene uspehe, kritikuje njene odluke ili joj ne daje pravo na drugačiji život, posledice mogu biti duboke.

"Dok se to ne osvesti, krivica je drajv tog čoveka. Sve radi da bi se uklopilo, da bi odgovorilo tuđim očekivanjima i odbacuje sebe kada vidi da ga drugi odbacuju", objašnjava Dunja.

Posebno je teško kada takva poruka dolazi od osobe od koje smo prvobitno očekivali sigurnost i bezuslovnu ljubav.

"A kada to radi osoba koja ti je bila ili je bar trebalo da bude primarni izvor ljubavi, to je borba do kraja života sa sopstvenim mislima."

Kako postaviti granicu majci, a ne osećati se kao loša ćerka?

Za mnoge žene upravo je ovo jedan od najtežih koraka.

"Granice se postavljaju dok i dalje strepiš i osećaš krivicu, jer je ta krivica bila instrument vaspitanja."

Drugim rečima, ne treba čekati trenutak kada će strah potpuno nestati.

"Ne čekaš da se ne osećaš kao loša ćerka da bi postavila granicu, već je postavljaš uprkos krivici i strahu."

Može li odnos da se popravi?

Ako postoji volja sa obe strane, odgovor je da.

"Za svaki odnos je potrebno dvoje. Gde postoji volja i motivacija, učenje otvorene komunikacije i opraštanje jedno drugome, naravno da je moguće."

Ali ponekad je najteži deo prihvatanje da drugu osobu ne možemo promeniti.

"Počnite od sebe. Koliko vam je teško da promenite nešto što želite da promenite? Zamislite koliko je teško menjati nešto što ne želiš da menjaš i ne vidiš interes u tome."

"Nisu majčine oči jedina istina o vašoj vrednosti"

Za kraj, Dunja šalje poruku ženama koje i dalje čekaju priznanje od svoje majke.

"Da prihvate svoje majke takve kakve jesu, ako smatraju da su sve snage iscrpile da taj odnos poprave."

Umesto čekanja jedne rečenice koja možda nikada neće doći, važno je graditi sopstveni osećaj vrednosti.

"Neka to crpe iz drugih odnosa koje su same izgradile, a ne koje su im prirodom date. I naravno, unutrašnjim monolozima podrške samoj sebi."

Jer, kako zaključuje:

"Nisu majčine oči jedina istina o vašoj vrednosti, već informacija kako ona gleda na sebe, pa samim tim i na druge."

(Ona.rs)