Đorđe je rođen kao "drvena lutka", a danas TRENIRA i radi: "Dosadi mi da se borim, ali na 5 minuta"

Postoje ljudi čiju priču lako možete da svedete na dijagnozu, a onda postoje oni koji vam već posle nekoliko minuta razgovora pokažu koliko bi takav opis bio pogrešan. Đorđe Mitrović iz Prokuplja pripada ovoj drugoj grupi.

Rođen je sa artrogripozom, retkim stanjem koje je u njegovom slučaju donelo ozbiljna fizička ograničenja, ukočenost zglobova i život u kojem je za neke od najobičnijih svakodnevnih stvari i danas potrebna pomoć druge osobe. Ipak, kada Đorđe govori o sebi, bolest gotovo nikada nije prva stvar koju bira da istakne.

Kada smo ga pitali kako bi se predstavio nekome ko prvi put čuje za njega, odgovor nije počeo dijagnozom.

- Đorđe Mitrović je snaga života i sreće, rekao nam je.

A iza te rečenice stoji mnogo više nego što na prvi pogled može da stane u nekoliko reči.

"Imamo problem, idemo da ga rešimo"

Đorđe kaže da je njegovo rođenje za porodicu predstavljalo veliki šok. Roditelji su očekivali zdravo dete, a onda su se našli pred bolešću o kojoj se tada u njegovom rodnom Prokuplju veoma malo znalo.

- Moja bolest je retka, zove se artrogripoza. Manifestuje se nedostatkom mišića i ukočenošću zglobova, objašnjava Đorđe, dodajući da se za ljude sa ovim stanjem nekada koristio i izraz "drvene lutke".

Njegovi roditelji, međutim, vrlo rano su doneli odluku koja će, čini se, odrediti mnogo toga što je usledilo.

- Rekli su: 'Imamo problem, idemo da ga rešimo.' Nisu kukali nad svojom sudbinom.

Počela je borba, traženje lekara, fizioterapeuta, odgovora i načina da dete koje je rođeno sa ozbiljnim fizičkim ograničenjima dobije najveći mogući stepen samostalnosti.

Đorđe danas otvoreno kaže da mu je pomoć porodice i dalje potrebna. Potrebna mu je pri oblačenju i obavljanju nekih svakodnevnih aktivnosti, ali granicu svoje samostalnosti stalno pokušava da pomeri.

- Meni je danas potrebna njihova pomoć, ali pokušavam sve više da je smanjim i da sve što mogu uradim sam.

Upravo tu možda počinje najvažniji deo njegove priče: njegovi roditelji nisu radili umesto njega ono što su verovali da može sam.

Brat je prelazio kilometre samo da bi bio uz njega

U toj porodičnoj priči posebno mesto zauzima Đorđev stariji brat, koji je imao samo pet godina kada se Đorđe rodio.

Dok govori o njemu, vraća se jednom prizoru iz školskih dana koji je teško zaboraviti.

Kada roditelji nisu mogli da stignu do škole kako bi mu pomogli da jede, brat je prelazio oko četiri i po kilometra da bi došao do njega i nahranio ga.

- To je velika žrtva. Toga se sećam, kaže Đorđe.

Ali njihovo detinjstvo nije bilo sačinjeno samo od pomoći i bolesti. Đorđe je želeo isto ono što žele i druga deca: društvo, igru, fudbal, izlaske i osećaj da negde pripada. I tvrdi da dugo nije ni razmišljao o trenutku u kojem je shvatio da se razlikuje od drugih.

Umesto toga, tražio je način da učestvuje.

Igrao je fudbal sa društvom, padao, ustajao i nastavljao dalje.

- Padnem, pa ustanem i radim dalje. Sve je to za ljude, kaže.

Tri sata vežbanja i jedna granica koju ne želi da pređe

Ono što se danas vidi kao njegova pokretljivost nije nešto što Đorđe uzima zdravo za gotovo.

Vežba redovno, nekada i po tri sata, oslanjajući se na vežbe koje može da izvodi samostalno. Odrastao je u sportskoj porodici, pa je mnogo toga učio i od ljudi oko sebe.

Pre dve godine, kaže, na Fruškoj gori upoznao je osobe sa istom bolešću koje koriste kolica. Njihovo pitanje bilo je jednostavno: "Ti hodaš?"

- Hvala Bogu, ja hodam, priseća se Đorđe svoje reakcije.

Upravo zato sebi, kako kaže, ne dozvoljava duge periode neaktivnosti. Kada zbog obaveza preskoči vežbanje, posledice oseća na sopstvenom telu.

Na pitanje da li mu ikada dosadi da bude borac i da li postoje dani kada bi najradije rekao da više ne može, nasmejao se.

- Dosadi. Na pet minuta. Pa opet nastavim.

Tražiti pomoć za njega nije poniženje

Jedna od stvari o kojima Đorđe govori bez zadrške jeste pomoć drugih ljudi. Dok je nekima teško da priznaju da nešto ne mogu sami, kod njega, kaže, taj stid praktično ne postoji.

- Kada imam neku potrebu, tražim pomoć od bilo koga. Ja nešto ne mogu i zašto bih se toga stideo? Svi smo ljudi i imamo iste potrebe.

Možda upravo u toj rečenici postoji važna razlika između samostalnosti i tvrdoglavog insistiranja da čovek sve mora sam.

Đorđe ne pokušava da dokaže da mu niko nije potreban. Pokušava da uradi sve što može, a za ono što ne može, jednostavno traži ruku.

"Nijedan izlazak nije mogao da prođe bez mene"

Kada govorimo o životu osoba sa invaliditetom, razgovor se često završi na terapijama, zdravstvenom sistemu i fizičkim preprekama. Mnogo ređe govorimo o prijateljstvima, noćnim izlascima, zaljubljivanju, koncertima, rođendanima i običnoj potrebi mladog čoveka da živi.

A Đorđe je upravo to radio.

Za svoje prijatelje kaže da su bili ogroman vetar u leđa. Roditelji su morali da imaju dovoljno poverenja da ga puste da izlazi sa njima, a prijatelji su preuzimali odgovornost da dođu po njega i bezbedno ga vrate kući.

- Nijedan izlazak nije mogao da prođe bez mene. Nijedan 18. rođendan nije mogao da prođe bez mene, priča kroz osmeh.

Kaže da je išao na čak 35 proslava punoletstva svoje generacije, a često je upravo on bio osoba koja pokreće društvo kada ostalima nije bilo do izlaska.

- Zovem, pitam: "Hoćemo li?" Njih mrzi. Kažem: "Šta vas mrzi? Mladi ste, ajmo."

I možda upravo taj deo priče najbolje ruši sliku koju društvo ponekad nesvesno pravi o osobi sa invaliditetom: Đorđe nije stajao sa strane dok su drugi živeli.

Od školske klupe do master diplome

Isti princip pratio ga je i kroz obrazovanje.

Završio je fakultet i stekao master diplomu, a za godine školovanja kaže da je bio potpuno usmeren na učenje. Posebno pamti drugaricu koja mu je godinama pomagala tako što je pisala i u njegove i u svoje sveske.

- Nisam dopuštao da mi jedna lekcija promakne. Fokusirao sam se na knjigu.

Danas je i zaposlen. Put do posla nije prošao bez prepreka, a Đorđe otvoreno govori o problemima sa kojima se susretao prilikom zapošljavanja u Prokuplju. Ipak, trenutno radi u firmi za profesionalnu rehabilitaciju i kaže da je veoma zadovoljan.

Ali posao i diploma nisu kraj njegovih ambicija.

Život je već stavio na papir, sada želi da prostor da drugima

Svoju priču pretočio je u knjigu "Život drvene lutke", u kojoj je pisao o svemu, od bolesti i operacija do prijateljstava, odrastanja, izlazaka i života koji nije želeo da ulepšava.

Knjiga je, kaže, pronašla put do čitalaca širom Srbije i regiona.

Sada priprema novu, ali ovog puta ne želi da u centru bude samo njegova priča.

Nazvao ju je "Šansa drugima".

- Ja sam svoju šansu iskoristio. Ispričao sam svoju priču. Sada želim da pružim šansu drugima.

U njoj želi da okupi pesme i priče osoba sa invaliditetom i retkim bolestima iz Srbije i regiona, da ljudi koji možda nikada nisu imali prostor da javno ispričaju sopstvenu priču konačno dobiju svoje stranice.

Deo prihoda od prve knjige Đorđe je, kako nam je ispričao, usmerio i u humanitarne svrhe, pomažući Institutu za majku i dete nabavkom potrebne opreme.

Jer njegova borba, u jednom trenutku, prestala je da bude samo njegova.

"Ne dokazujem se drugima"

Pred kraj razgovora postavili smo mu pitanje koje možda najbolje pokazuje način na koji Đorđe danas posmatra svoj život: kada više nikome ne bi morao ništa da dokazuje, kako bi živeo?

Njegov odgovor promenio je samo premisu pitanja.

- Ja se ne dokazujem drugima. Dokazujem se samom sebi. Za mene su barijere samo veliki izazovi.

A onda smo stigli i do dela njegove priče koji je poslednjih godina dobio drugačije mesto.

Vere.

Đorđe kaže da je, kako su prijatelji odlazili iz Prokuplja i život se menjao, pronašao oslonac u veri. Noćni život, kojim je nekada ispunjavao vikende, danas sve češće menja odlaskom na liturgiju.

- Pronašao sam veru i hrabro koračam uz Boga. Bog će vam dati sve, ali morate i vi nešto sami.

Ostatak razgovora sa Đorđem Mitrovićem, o životu sa artrogripozom, ljudima koji su ga nosili kada sam nije mogao, sažaljenju koje ne želi, prijateljstvima, borbi za posao, pisanju i onome što želi da ostavi iza sebe, pogledajte u videu.

(Ona.rs)

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Povezane vesti

Ona.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.