Marina Abramović pustila ljude da joj rade šta žele: Dala i pištolj, a ono što se dogodilo šokiralo je sve

Šta bi se dogodilo kada bi čoveku dali potpunu slobodu nad drugim ljudskim bićem? Da li bi ljudi ostali empatični kada znaju da ih niko neće kazniti? Ili bi granice između dobrog i lošeg nestale čim nestane odgovornost?

Odgovore na ova pitanja Marina Abramović pokušala je da pronađe 1974. godine, kada je izvela jedan od najprovokativnijih performansa u istoriji savremene umetnosti. Njeno delo „Rhythm 0“ nije bilo samo umetnički čin - bilo je suočavanje sa najmračnijim delovima ljudske prirode.

Preporučujemo

U galeriji Studio Morra u Napulju, Marina je stala pred publiku i odlučila da narednih šest sati ne uradi ništa. Nije smela da govori, da se pomeri niti da se brani.

I ono što je usledilo ostavilo je svet bez odgovora.

Na stolu pored nje nalazila su se 72 predmeta. Neki su bili simboli nežnosti, ruža, pero, med, grožđe, parfem. Drugi su bili mnogo opasniji, makaze, noževi, skalpel, bič i pištolj sa jednim metkom.

Publika je dobila jasnu poruku: mogu da rade sa njom šta god žele.

Marina je preuzela odgovornost za posledice i izgovorila samo jednu rečenicu:

„Ja preuzimam svu odgovornost.“

U početku je sve izgledalo mirno. Ljudi su joj prilazili oprezno, davali joj cveće, dodirivali je nežno i posmatrali njenu nepomičnost kao deo umetničkog dela.

Ali kako su minuti prolazili, a Marina nije reagovala, nešto se promenilo.

Ljudi su shvatili da nema otpora.

Shvatili su da nema kazne.

I tada su granice počele da nestaju.

Neki posetioci počeli su da je pomeraju, skidaju joj odeću, crtaju po njenom telu i koriste predmete sa stola na načine koji su postajali sve agresivniji. Njeno telo više nije bilo posmatrano kao telo čoveka, već kao predmet nad kojim imaju kontrolu.

Najjeziviji trenutak dogodio se kada je jedan muškarac uzeo pištolj koji se nalazio među predmetima, stavio metak u njega i prislonio ga uz Marinu. Situacija je izazvala reakciju dela publike, koja je sprečila da događaj ode još dalje.

Ali upravo taj trenutak otkrio je ono što je za Abramović bilo najvažnije.

Nije najstrašnija bila samo osoba koja je prešla granicu.

Najstrašniji su bili oni koji su stajali pored i posmatrali.

Među publikom su bili ljudi koji nisu učestvovali u povređivanju, ali nisu ni reagovali. Ćutali su dok su gledali kako se granice ljudskog dostojanstva pomeraju pred njihovim očima.

U tome se krije najveća snaga ovog performansa. „Rhythm 0“ nije bio priča samo o nasilju, već o odgovornosti posmatrača.

Marina Abramović želela je da pokaže koliko se ljudsko ponašanje može promeniti kada osoba poveruje da ima dozvolu i da neće snositi posledice.

Kada se ukloni odgovornost, neki ljudi prestaju da vide drugog čoveka kao osobu.

Posle šest sati, performans se završio. Marina je ponovo počela da se kreće i vratila kontrolu nad svojim telom. Prišla je publici, istim ljudima koji su je do tada posmatrali kao objekat.

Tada se dogodilo nešto što je ostalo upamćeno.

Mnogi od onih koji su učestvovali u performansu nisu mogli da joj pogledaju u oči. Dok je bila nepomična, bilo im je lakše da zaborave da je ispred njih stvarna osoba. Kada je ponovo stala pred njih kao čovek, morali su da se suoče sa sopstvenim postupcima.

Decenijama kasnije, „Rhythm 0“ ostaje jedno od najpoznatijih umetničkih dela koje istražuje odnos moći, nasilja i ljudske prirode.

Ovo nije bila priča samo o ljudima koji čine loše stvari.

Bila je to priča o ljudima koji gledaju i ćute.

Jer zlo često ne opstaje samo zbog onih koji ga stvaraju.

Opstaje i zbog onih koji odluče da ne urade ništa.

A ponekad je i ćutanje - izbor.

(Ona.rs)