Anđela otkrila iskustvo nakon gubitka trudnoće: "Besna sam i očajna, slušam otkucaje srca tuđih beba i plačem"

"Pitam šta to znači i šta me dalje čeka. Doktorka kaže da ću sve informacije dobiti na šalteru. Besna sam i očajna." Anđela Savić podelila je na Instagramu potresno i detaljno iskustvo iz bolnice Dragiša Mišović, gde je prošla kroz prekid trudnoće u prvom trimestru nakon što je utvrđeno da nema srčane radnje ploda. Od prvog pregleda, preko spiska analiza i višesatnog čekanja u bolničkoj sobi, do same intervencije i oporavka, zapisala je gotovo svaki korak, ali i trenutke koji pokazuju koliko je važno da se o gubitku trudnoće govori sa više razumevanja, pažnje i ljudskosti.

Postoje trenuci u kojima se čoveku u nekoliko sekundi promeni čitav svet. U kojima vest koju je upravo čuo još nije ni stigao da razume, a od njega se već očekuje da postavlja pitanja, prikuplja dokumentaciju, razmišlja o narednim koracima i organizuje sve ono što sledi.

Preporučujemo

Gubitak trudnoće jedno je od takvih iskustava. Pored emocionalnog bola i suočavanja sa onim što se dogodilo, žena se može naći pred nizom medicinskih procedura, uputa, analiza i odluka koje mora da razume upravo onda kada joj je možda najteže da razmišlja o bilo čemu drugom.

A ponekad je dovoljno pročitati nekoliko rečenica iz tuđeg iskustva da postane jasno koliko je velika razlika između medicinske procedure koja se odvija po određenom protokolu i onoga što u tom trenutku proživljava osoba koja se nalazi na drugoj strani.

Upravo je o tome pisala Anđela Savić, koja je na svom Instagram profilu podelila iskustvo iz bolnice Dragiša Mišović, gde je prošla kroz prekid trudnoće u prvom trimestru nakon što je utvrđeno da nema srčane radnje ploda.

Nije želela da svoje iskustvo svede na nekoliko rečenica, niti da govori samo o onome što se dogodilo tokom pregleda. Zabeležila je gotovo svaki korak: od prvog odlaska u bolnicu i trenutka kada je saznala da trudnoća nije održiva, preko pripreme za prijem i višesatnog čekanja, do intervencije, anestezije i oporavka.

"O ovoj temi se ne priča mnogo. Kad ti se desi, pored emotivnog rolerkostera, moraš da razmišljaš i o uputima, analizama, bolnici i tome šta te čeka", napisala je Anđela na početku objave.

Upravo zato je odlučila da sve zapiše, korak po korak.

"Da ne moraš da čitaš 200 strana nekog tamo foruma", objasnila je, jasno stavljajući do znanja da želi da ženama koje se nađu u sličnoj situaciji pruži informacije koje bi i same mogle da traže.

"Konstatuju da nema srčane radnje" 

Anđela je u bolnicu Dragiša Mišović došla sa uputom iz doma zdravlja. Kako je navela, na šalteru su bili korektni, ali osoba koja ju je pratila morala je da sačeka u međuprostoru ispred šaltera. Nije mogla da bude sa njom čak ni u hodniku.

Čekala je pregled ispred ginekološke ordinacije broj 117. Sestra joj je pokazala gde treba da se skine, a dok se pripremala za pregled, doktorka je, prema njenom opisu, bila okrenuta leđima.

Ultrazvučni pregled trajao je svega nekoliko minuta.

"Konstatuju da nema srčane radnje."U toj kratkoj rečenici nalazi se trenutak koji je teško zamisliti ako ga nismo doživeli. Za medicinski tim to je nalaz koji zahteva dalje postupanje, ali za ženu koja ga čuje to nije samo informacija. To je saznanje koje može da promeni sve ono što je do tog trenutka zamišljala, očekivala i planirala.

Nema mnogo prostora da se takva vest odmah razume. Potrebno je vreme da se obradi ono što je izgovoreno, da se postave pitanja i shvati šta to znači za naredne sate, dane i nedelje.

Anđela je, međutim, nakon pregleda dobila papir i upućena je u dnevnu bolnicu.

Pitala je šta se dogodilo i šta je dalje čeka.

"Pitam šta to znači i šta me dalje čeka. Doktorka kaže da ću sve informacije dobiti na šalteru. Besna sam i očajna", napisala je.

Ovaj deo njenog iskustva posebno je težak upravo zbog kontrasta između težine vesti i kratkoće odgovora koji je, prema njenim rečima, dobila.

Kada žena čuje da nema srčane radnje ploda, potrebni su joj jasni odgovori. Šta nalaz znači? Koji su naredni koraci? Šta će se dogoditi kada ode u dnevnu bolnicu? Koliko vremena ima da razume situaciju i postavi pitanja?

Nije dovoljno da pacijentkinja zna gde treba da ode. Potrebno je i da razume zašto tamo ide i šta je čeka.

Anđela je nakon pregleda otišla u suzama. Posle razgovora sa suprugom, uputila se do dnevne bolnice, gde je saznala koje analize treba da uradi i kada da se vrati.

Dok joj se svet ruši, dobija spisak analiza i stvari koje mora da ponese

Rečeno joj je da dođe u ponedeljak u sedam sati ujutru, sa rezultatima kompletne krvne slike, biohemijskih analiza, krvne grupe i faktora koagulacije.

Termin joj je upisan rukom u svesku.

Na šalteru je dobila i spisak stvari koje treba da ponese za bolnički prijem. Bile su joj potrebne lična karta, zdravstvena knjižica, uput za stacionarno lečenje, spavaćica, papuče, mrežaste gaćice i pamučni ulošci.

Dobila je i instrukcije o pripremi za intervenciju.

"Rečeno mi je da ne jedem nakon 21 h i da ujutru ne pijem čak ni vodu. Preporuka je da se skine lak sa noktiju", navela je.

Sve su to praktične informacije koje mogu biti neophodne za pripremu za medicinski postupak. Ipak, kada se čitaju u kontekstu njenog iskustva, otvara se pitanje kako izgleda trenutak u kojem žena, neposredno nakon saznanja da je izgubila trudnoću, mora da pređe na razmišljanje o analizama, papirima, spavaćici i ulošcima.

Zamisli taj kontrast. Još pokušavaš da razumeš šta se dogodilo, a već moraš da zapamtiš šta treba da uradiš, gde da odeš, kada da dođeš i šta da spakuješ.

Jedan deo tebe pokušava da prihvati gubitak, dok drugi mora da funkcioniše, prati instrukcije i organizuje sve ono što se od tebe očekuje.

Upravo je zbog toga važno da komunikacija sa pacijentkinjama u ovakvim situacijama ne bude svedena samo na nabrajanje narednih koraka. Medicinske informacije jesu neophodne, ali način na koji se saopštavaju, mogućnost da se postave pitanja i osećaj da neko razume koliko je situacija teška takođe su važni delovi brige o pacijentkinji.

Anđela je odlučila da zabeleži i ovaj deo iskustva, jer je znala da će drugim ženama možda značiti da unapred znaju šta ih čeka.

"Slušam kako jako kucaju srca njihove dece. Boli baš i plačem"

U ponedeljak ujutru Anđela se vratila u bolnicu, pre sedam sati, sa svim potrebnim analizama i dokumentacijom.

Suprug je ostao u prostoru ispred šaltera, dok je ona čekala ispred ginekološke ordinacije, u sobi 115. Sa sobom je imala anamnezu i uput za dnevnu bolnicu.

Tada je saznala da je tog dana još pet žena na programu.

Pre nego što je otišla u sobu u kojoj će čekati intervenciju, morala je da završi administrativni deo prijema. U sobi 101 potpisala je dokumentaciju kojom je potvrđivala da je upoznata sa svojim pravima i rizicima, da daje saglasnost za anesteziju i da prihvata pravila koja se odnose na lične stvari tokom boravka u bolnici.

U sobi 103 skinula je jaknu, izula se i obula papuče.

Prostorija je imala četiri kreveta i jedan pomoćni. Žene su se presvlačile u spavaćice i skidale nakit, dok se toalet nalazio u drugoj prostoriji. Sestra im je dala daljinski za klimu kako bi mogle da je uključe ukoliko im bude hladno.

Rečeno im je da stave uloške na krevet kako bi zauzele mesto, jer se očekivala gužva.

Anđela je primetila da većina žena nije ponela ni mrežaste gaćice ni uloške. Neke su imale samo obične menstrualne uloške, pa im je dala svoje.

"Sve ostale stvari su nam ovde na stolu. Tu smo se i presvukle", opisala je.

U jednom trenutku postavljene su im braunile, a iza prostorije u kojoj su čekale nalazila se sala u kojoj su se obavljale intervencije.

A onda je usledio detalj koji posebno ostaje u sećanju.

U blizini su bile porodilje koje su dolazile na CTG pregled.

"Pored mene su porodilje na CTG-u. Slušam kako jako kucaju srca njihove dece. Boli baš i plačem."

Teško je pročitati ove rečenice, a ne zastati nad okolnostima u kojima ih je napisala.

Dok ona čeka intervenciju nakon što je saznala da nema srčane radnje ploda, u neposrednoj blizini čuje otkucaje srca drugih beba. Zvuk koji za jednu ženu može da znači olakšanje i potvrdu da se trudnoća odvija, za drugu u tom trenutku postaje bolan podsetnik na ono što je izgubila.

Anđela nije pokušavala da ublaži ono što oseća niti da pronađe reči koje bi njeno iskustvo učinile lakšim za čitanje. Napisala je jednostavno: boli je i plače.

Upravo je u tome snaga njenog svedočenja. Ne govori o gubitku trudnoće kao o nečemu što se može objasniti jednom dijagnozom, već pokazuje kako se taj gubitak nastavlja kroz sasvim konkretne situacije, zvukove i trenutke koje drugi možda ne bi ni primetili.

To je i podsetnik da se iskustvo jedne žene ne može odvojiti od okruženja u kojem prolazi kroz njega. Medicinski postupci mogu da se odvijaju u susednim prostorijama, ali emocije ne mogu da se rasporede po odeljenjima i smenama.

"Sve smo već umorne, gladne i žedne"

Anđela je u bolnicu stigla pre sedam sati ujutru. Oko podneva još je bila u sobi. Oko 13 časova i dalje je čekala.

"Sve smo već umorne, gladne i žedne. Najteže je što ne znaš tačno kada ćeš doći na red", napisala je.

Kako je objasnila, sve je zavisilo od porođaja u drugim salama i hitnih carskih rezova. Zbog toga nije mogla da zna kada će biti pozvana.

"Pokušavaš da se smiriš i nekako dočekaš svoj trenutak", opisala je.

U ovim rečenicama nalazi se još jedan aspekt iskustva o kojem se retko govori: neizvesnost koja prati čekanje.

Kada ne znaš kada ćeš doći na red, teško je da se pripremiš za ono što sledi. Svaki sat donosi novo čekanje, a telo je već iscrpljeno zbog toga što ne smeš da jedeš i piješ. Istovremeno, u glavi se smenjuju pitanja, strahovi i pokušaji da se ostane pribran.

Prema njenom opisu, u sobi su bile žene, svaka sa svojom pričom.

"Jedna ti dodaje maramice. Druga pomaže oko mantila jer braunila zateže. Treća ti podiže čaršav jer se vuče po podu. Najmlađa se udaje u subotu."

U tim detaljima nema velikih reči, ali ima nečega veoma ljudskog.

Žene koje se možda nikada ranije nisu srele, svaka sa sopstvenim brigama i životom izvan bolničke sobe, našle su se u istoj situaciji čekanja. Jedna drugoj dodavale su maramice, pomagale oko mantila i podizale čaršav.

Nisu mogle da promene ono zbog čega su došle u bolnicu, ali su mogle da olakšaju jedna drugoj tih nekoliko sati.

Posebno je upečatljiv detalj o najmlađoj ženi koja se udaje u subotu. U jednoj rečenici Anđela nas podseća da svaka od tih žena ima život koji se nastavlja izvan bolničke sobe, planove, odnose i očekivanja koja ne nestaju zato što se tog dana našla u bolnici.

I možda je upravo u tome važnost ovakvih iskustava: ona nas podsećaju da iza svakog bolničkog kreveta stoji osoba sa svojom pričom, a ne samo pacijentkinja čije ime se nalazi na rasporedu za intervencije.

"Molim ih za UZ da bih otklonila svaku sumnju i mogla da živim sa sobom"

Oko 13.30 časova Anđela je konačno došla na red.

Legla je na stolicu kakva se koristi za ginekološke preglede. Anesteziolog joj je rekao "Dobar dan", a ona je zamolila medicinski tim da joj uradi još jedan ultrazvučni pregled.

"Ja ih molim za UZ da bih otklonila svaku sumnju i mogla da živim sa sobom. Pristaju iako je van protokola", napisala je.

Prema njenim rečima, želela je da još jednom proveri nalaz pre intervencije.

Ovaj detalj ne treba posmatrati samo kao deo medicinskog postupka. On pokazuje i koliko je važno da pacijentkinja u tako teškom trenutku dobije prostor da izrazi svoju zabrinutost i zatraži dodatno objašnjenje.

Kada se suoči sa vešću koja menja sve ono što je očekivala, žena može imati potrebu da postavi još jedno pitanje, da razume nalaz ili da bude sigurna da je dobila sve informacije koje su joj potrebne. Takva potreba zaslužuje strpljenje i jasnu komunikaciju.

Nakon toga joj je u desnu ruku priključena anestezija, dok su joj na levoj merili krvni pritisak.

"Mnogo ljudi je oko mene. Koncentrišem se na plafon i posle par sekundi osetim nalet anestezije."

Zatim se, kako je napisala, više ničega ne seća.

Vratili su je u sobu na krevetu.

"Ne sećam se ničega."

Oko 14.20 časova još je bila omamljena. Osećala je bolove nalik menstrualnim grčevima, a prema instrukcijama koje je dobila, trebalo je da ostane u krevetu oko dva sata. Nakon toga trebalo je da se javi za otpust.

Prepisan joj je antibiotik, a kontrola je zakazana za sedam dana.

Čak i nakon intervencije, čekaju je novi koraci

Tokom intervencije uzet je uzorak za histopatološku analizu. Anđeli je rečeno da za rezultate treba da pozove za 15 do 20 dana.

Dobila je i informacije o oporavku i onome što može da očekuje u narednim danima.

"Očekuje se krvarenje u narednim danima", navela je, prenoseći uputstva koja je dobila.

Rečeno joj je da se javi bolnici ako krvarenje bude obilnije od menstrualnog, ako traje duže nego što je očekivano ili ako oseti jake bolove.

Prema informacijama koje je dobila, menstrualni ciklus trebalo bi da se vrati za oko mesec dana. Kada je reč o planiranju nove trudnoće, preporuka koju je dobila bila je da sačeka do drugog menstrualnog ciklusa.

Tako se, čak i nakon završetka intervencije, pred njom nalazio novi niz koraka: terapija, oporavak, kontrolni pregled i čekanje rezultata.

Važno je naglasiti da su ovo uputstva koja je Anđela dobila u svojoj konkretnoj situaciji. Preporuke nakon gubitka trudnoće mogu se razlikovati u zavisnosti od okolnosti, zbog čega je važno da svaka žena dobije individualne savete svog ginekologa.

Ipak, kroz čitavo njeno iskustvo provlači se ista potreba: da zna šta se događa, šta je čeka i kome može da se obrati kada ima pitanje.

Zašto je Anđela odlučila da ispriča sve, korak po korak

Na kraju svoje objave Anđela je naglasila da je reč o njenom ličnom iskustvu iz bolnice Dragiša Mišović, u vezi sa prekidom trudnoće u prvom trimestru.

"Sva navedena uputstva dobila sam lično i ne moraju važiti za svaku ženu", napisala je.

Odlučila je i da komentari budu zaključani.

"Komentari će biti zaključani, zbog mog ličnog mira i potrebe da ovo iskustvo podelim na svoj način."

Ova odluka je važna koliko i sama objava. Anđela je želela da podeli ono što je prošla, ali nije želela da svoje iskustvo pretvori u javnu raspravu. Nije dužna da objašnjava svoje emocije, odgovara na svačija pitanja ili dopušta drugima da procenjuju način na koji se nosi sa gubitkom.

U vremenu u kojem se od ličnih ispovesti često očekuje da postanu povod za komentarisanje i zauzimanje strana, ona je jasno postavila granicu. Njena priča može da bude korisna drugima, ali istovremeno ostaje njena.

Ono što je opisala otvara i šire pitanje načina na koji razgovaramo sa ženama koje prolaze kroz gubitak trudnoće. Postoje medicinske činjenice koje moraju da budu saopštene i procedure koje je potrebno sprovesti, ali način na koji se sve to radi može da napravi veliku razliku u iskustvu pacijentkinje.

Nije dovoljno da žena dobije spisak analiza i zna kada treba da se vrati u bolnicu. Potrebno joj je i da razume šta joj je saopšteno, da dobije odgovore na pitanja i da se njena zabrinutost ne posmatra kao prepreka rutinskom toku postupka.

To ne znači da zdravstveni sistem može da ukloni bol zbog gubitka niti da svaki trenutak učini lakšim. Ali može da učini da žena u takvoj situaciji ne bude dodatno opterećena neizvesnošću, nedostatkom informacija ili osećajem da nema kome da postavi pitanje.

Anđelino iskustvo pokazuje i koliko je značajna podrška koju žene mogu da pruže jedna drugoj. U njenoj priči ostaju žene koje su joj dodavale maramice, pomagale oko mantila i podizale čaršav. Ostaje i zvuk otkucaja srca beba koji je slušala dok je čekala svoju intervenciju. Ostaje njena molba za još jedan ultrazvučni pregled, jer je želela da otkloni svaku sumnju.

To su detalji koji ne mogu da se svedu na medicinski izveštaj, a koji govore mnogo o tome kako izgleda prolaziti kroz gubitak trudnoće.

Možda će nekoj ženi koja bude čitala ovu objavu značiti da zna koje analize treba da pripremi ili šta da ponese u bolnicu. Možda će joj pomoći da unapred postavi pitanja o narednim koracima. A možda će joj najviše značiti saznanje da nije jedina kojoj je bilo teško da u takvom trenutku istovremeno razmišlja o sopstvenim emocijama i svim praktičnim obavezama koje su pred njom.

Anđela je svoju priču završila rečenicom koja, nakon svega što je opisala, zvuči posebno emotivno:

"Nadam se da se u ovom hodniku vidimo nekom radosnijom prilikom."

Možda je upravo to najvažnije što ostaje iza njenog svedočenja. Ne samo spisak analiza, opis bolničke sobe i vreme intervencije, već podsetnik da se iza svake takve procedure nalazi osoba koja pokušava da razume ono što joj se dogodilo.

I da joj, u trenutku kada joj se svet ruši, pored medicinske pomoći, trebaju i jasne reči, odgovori i osećaj da njena bol nije nevidljiva.

(Ona.rs)