Nesrećna sudbina Mileve Marić: Ajnštajn je ponižavao i varao, prodavala je imovinu za lečenje sina

Upoznali su se među knjigama i formulama, u godinama kada je izgledalo da ih čeka zajednička budućnost posvećena nauci. Mileva Marić bila je jedina žena u svojoj generaciji na studijama matematike i fizike u Cirihu, a Albert Ajnštajn njen mlađi kolega, čovek sa kojim je delila interesovanja, razgovore i, ubrzo, ljubav. Godinama kasnije, od te bliskosti ostao je spisak uslova pod kojima je pristajao da živi sa njom, među kojima i zahtev da od njega ne očekuje nežnost.

Njenu životnu priču obeležili su nezavršene studije, nepoznata sudbina ćerke, raspad braka i dugogodišnja briga o bolesnom sinu. Dok je Albertovo ime postajalo poznato širom sveta, Mileva je pokušavala da obezbedi svakodnevni život sebi i deci, sve udaljenija od budućnosti koju je zamišljala kao studentkinja.

Preporučujemo

Rođena je 19. decembra 1875. godine u Titelu, u imućnoj porodici Miloša i Marije Marić, kao najstarije od troje dece. Od detinjstva je imala poteškoće sa hodom, ali je njen otac prepoznao talenat ćerke i podržao njeno obrazovanje, u vremenu kada je za devojčice takav put bio mnogo teži nego za njihove vršnjake.

Školovala se u Rumi, Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Šapcu i Zagrebu, a ljubav prema matematici i fizici odvela ju je u Švajcarsku. Godine 1896. upisala je cirišku Politehniku, gde je upoznala Alberta, tri i po godine mlađeg od nje.

Njihov odnos razvijao se kroz zajedničko učenje i razgovore o nauci. Dopisivali su se kada su bili razdvojeni, razmenjivali ideje i pravili planove, uprkos protivljenju njegove porodice.

Ipak, njihovi akademski putevi ubrzo su se razišli. Albert je diplomirao, dok Mileva završni ispit nije položila ni 1900. ni naredne godine, kada je već bila trudna. Studije kojima je posvetila godine ostale su nezavršene.

Početkom 1902. godine u Novom Sadu rodila je njihovu ćerku Lizerl. Šta se sa devojčicom kasnije dogodilo, do danas nije pouzdano utvrđeno. U prepisci roditelja pominje se da je obolela od šarlaha, ali ostalo je nepoznato da li je umrla u ranom detinjstvu ili je data na usvajanje.

Kada se Mileva pridružila Albertu u Švajcarskoj, ćerka nije bila sa njom.

Od ljubavi do zahteva da ćuti i napusti sobu

Mileva i Albert venčali su se 6. januara 1903. godine u Bernu, gde je on radio u patentnom zavodu. Naredne godine dobili su sina Hansa Alberta, a 1910. rodio se i Eduard.

Porodični život pratile su selidbe, Albertovo napredovanje u nauci i sve veća udaljenost među supružnicima. Živeli su u Bernu, Cirihu i Pragu, ali promena grada nije donela i rešenje njihovih problema.

U Albertovom životu pojavila se druga žena, njegova rođaka Elza Levental. Kada je 1914. prihvatio posao u Berlinu, gradu u kojem je i ona živela, brak sa Milevom već je bio ozbiljno narušen.

Tog leta sastavio je spisak uslova za nastavak zajedničkog života. Od Mileve je očekivao da njegova odeća bude uredna, da dobija obroke u svojoj sobi i da mu radni prostor bude čist. Uz kućne obaveze, postavio je i zahteve koji su pokazivali koliko se njihov odnos promenio.

Nije trebalo da očekuje bliskost, niti da mu zbog toga prigovara. Tražio je da prestane da govori kada on to zahteva i da napusti njegovu sobu ili radnu sobu na njegov zahtev.

Ženi sa kojom je nekada delio naučna interesovanja i ljubavne planove sada je određivao kada sme da mu se obrati i pod kojim uslovima može da ostane u njegovoj blizini.

Mileva je krajem jula 1914. godine spakovala stvari i sa sinovima otišla u Cirih. Time je njihov zajednički život završen, iako je zvaničan razvod usledio tek 14. februara 1919. godine.

Albert se nekoliko meseci kasnije oženio Elzom.

Deo sporazuma o razvodu bilo je obećanje da će Milevi pripasti novčani iznos Nobelove nagrade, ukoliko je dobije. Kada mu je dodeljena nagrada za fiziku za 1921. godinu, novac joj je ustupljen u skladu sa dogovorom.

Mileva ga je uložila u nekretnine u Cirihu, pokušavajući da obezbedi stabilnost sebi i sinovima. Međutim, godine koje su dolazile donele su nove porodične i finansijske teškoće.

Godinama je brinula o bolesnom sinu

Mlađem sinu Eduardu je 1930. godine dijagnostikovana šizofrenija. Bolest je zahtevala dugotrajno lečenje i boravke u psihijatrijskoj ustanovi, a Mileva je ostala posvećena brizi o njemu.

Troškovi su postajali sve veći, pa je morala da proda deo nekretnina kupljenih novcem od Nobelove nagrade. Ono što je trebalo da im pruži dugoročnu sigurnost postepeno se trošilo na lečenje i životne potrebe.

U međuvremenu je izgubila roditelje i sestru Zorku, dok je stariji sin Hans Albert sa porodicom otišao u Sjedinjene Američke Države. Mileva je ostala u Švajcarskoj, gde je briga o Eduardu obeležila veliki deo njenog života.

Umrla je 4. avgusta 1948. godine u Cirihu, u 72. godini, nakon godina porodičnih teškoća i narušenog zdravlja. Sahranjena je na groblju Nordhajm.

Njeno ime i danas prati rasprava o tome koliko je učestvovala u Ajnštajnovom naučnom radu. Njihova pisma svedoče o razgovorima i razmeni ideja, ali nema dovoljno pouzdanih dokaza da joj se pripiše autorstvo određenog dela njegovih teorija.

I bez takvih tvrdnji, njen život zaslužuje da bude ispričan. Devojka iz Titela stigla je do studija koje su tada bile dostupne malobrojnim ženama, sa željom da se bavi naukom. Decenije kasnije, njenu svakodnevicu činili su računi za lečenje, briga o sinu i pokušaji da sačuva ono što je porodici preostalo.

(Ona.rs)