Sa 20 godina izabrala amputaciju noge zbog nepodnošljivih bolova: Danas otkriva da li se kaje

Dok je njenim vršnjacima izlazak iz kuće predstavljao početak dana, za Džes Berkinšo iz Lidsa bio je nešto što mesecima nije mogla da priušti sebi. Bol u desnom stopalu bio je toliko jak da nije podnosila ni čarapu, hladnoća ga je dodatno pojačavala, a noći su prolazile bez dovoljno sna. Posle godina lečenja i više od dve godine razgovora sa lekarima, sa 20 godina odlučila je da pristane na amputaciju desne noge.

Danas kaže da je to bila prava odluka za nju, jer je nakon operacije osetila olakšanje koje joj je godinama nedostajalo.

Preporučujemo

Njena borba počela je u najranijem detinjstvu. Kada je imala svega 16 meseci, lekari su joj dijagnostikovali juvenilni idiopatski artritis, bolest koja izaziva zapaljenje zglobova. Imala je povišenu temperaturu, otoke i toliko snažne bolove da je prestala da hoda i puzi.

Sa 15 godina stanje joj se dodatno pogoršalo, a tada je utvrđeno da ima i kompleksni regionalni bolni sindrom, poznat kao CRPS.

Bol joj je oduzeo školu, prijateljstva i izlazak iz sobe

Džes kaže da ne pamti život bez bola. Osećaj u stopalu opisivala je kao da je celo prekriveno modricama, dok je neko neprestano ubada, peče i izlaže strujnim udarima. Na skali od jedan do deset ocenjivala ga je sedmicom, a poslednjih godina postajao je sve teži.

Ponekad je imala osećaj da joj stopalo gori, a zatim kao da je uronjeno u ledenu vodu. Čak su i najobičnije stvari, poput obuvanja, postale nepodnošljive.

Zbog bolova je propustila veći deo poslednje školske godine, završne ispite polagala je kod kuće, a mnoga prijateljstva vremenom su se izgubila. Zimi gotovo da nije mogla da izlazi, jer je hladnoća pogoršavala tegobe.

U najtežem periodu osam meseci provela je kod kuće, jedva napuštajući spavaću sobu. Uz fizičku patnju pojavile su se depresija, anksioznost i usamljenost, a navodi da je usled kombinacije lekova i nedostatka sna doživljavala i halucinacije.

Pokušala je različite načine lečenja, uključujući operaciju skočnog zgloba i stimulaciju kičmene moždine, ali bez olakšanja kojem se nadala.

Tek nakon više od dve godine konsultacija sa lekarima donela je odluku o amputaciji. Od trojice hirurga, dvojica su podržala zahvat, dok je treći bio oprezniji zbog njenih godina i dijagnoze.

Džes razume zašto nekome takva odluka može da deluje nezamislivo. Kako objašnjava, ljudi koji imaju zdrave udove polaze od iskustva da im noge služe i ne bole ih, dok je njena svakodnevica izgledala potpuno drugačije. Veruje da bi i jedan dan neprekidnog, snažnog bola pomogao drugima da bolje razumeju njen izbor.

Posle operacije ponovo spava i češće izlazi

Operisana je u aprilu 2026. godine, svesna da amputacija ne garantuje nestanak bola. Uprkos toj neizvesnosti, odlučila je da prihvati rizik.

Otprilike dva meseca kasnije počela je da oseća značajno olakšanje. Danas govori da joj se kvalitet života znatno poboljšao, da češće izlazi, oseća se samostalnije i mnogo bolje spava. Posle dugog perioda u kojem je bol određivao gotovo svaki njen dan, ponovo ima osećaj da je svoja.

Protezu još ne koristi, ali intenzivno prolazi kroz rehabilitaciju i priprema se za prve korake sa njom. Na društvenim mrežama govori o hroničnom bolu i životu sa invaliditetom, približavajući iskustvo koje se spolja često ne vidi i teško razume.

Svoju odluku ne preispituje. Posle godina neuspešnog lečenja, amputaciju je doživela kao mogućnost da izađe iz svakodnevice svedene na bol i četiri zida, a olakšanje koje je osetila za nju je potvrda da je napravila pravi izbor.

(Ona.rs)