11 stvari koje bi svi trebalo da uradi pre 45: Oni koji lepo stare imaju ovu osobinu, a nije novac ni izgled

Ulazak u četrdesete često donosi mnogo više od promena na licu i telu. To je period u kojem počinjemo drugačije da posmatramo sebe, svoje odluke, odnose i sve ono što smo do tada prošli. Stručnjaci ističu da ljudi koji dostojanstveno i bez velikih žaljenja ulaze u srednje godine imaju nekoliko važnih navika – a većina njih nema nikakve veze sa izgledom, karijerom ili materijalnim uspehom.

Starenje je proces koji nas menja i spolja i iznutra. Sa godinama dolazi veće razumevanje sebe, ali i suočavanje sa propuštenim prilikama, pogrešnim odlukama i očekivanjima koja možda nikada nismo ispunili. Posebno je zanimljivo što se generacija milenijalaca, koja danas polako ulazi u četrdesete, suočava sa jednim drugačijim izazovom: kako da prestane da živi pod pritiskom da u svakom trenutku mora da bude uspešna, produktivna, ostvarena i zadovoljna.

Preporučujemo

Dok smo ranije mislili da se sreća krije u savršenoj karijeri, stabilnoj vezi, dobrom izgledu i ispunjenim planovima, vremenom postaje jasno da je mnogo važnije kako se osećamo u sopstvenoj koži.

Prema psihološkim uvidima koje prenosi portal YourTango, postoji 11 stvari koje ljudi koji lepo stare nastoje da usvoje pre nego što napune 45 godina. Zajedničko im je to što ne pokušavaju da zaustave vreme, već uče kako da sa sobom budu u miru.

1. Prestaju da se pretvaraju i konačno prihvataju sebe

Generacija milenijalaca odrasla je uz društvene mreže, fotografije savršenih života i neprestano poređenje sa drugima. Godinama je postojala potreba da se pokaže najbolja verzija sebe, čak i onda kada stvarnost nije izgledala tako.

Međutim, jedna od najvažnijih stvari koje treba uraditi pre srednjih godina jeste prihvatanje sopstvene autentičnosti.

Psihološkinja Kortni Voren autentičnost opisuje kao sposobnost da budemo verni sebi i ponašamo se u skladu sa svojim osnovnim vrednostima, bez obzira na to da li smo sami ili u društvu drugih ljudi.

To znači da više ne moramo da se dopadamo svima, da prihvatamo tuđa očekivanja niti da prikrivamo svoje mane kako bismo ostavili bolji utisak.

Prava sigurnost dolazi onda kada poznajemo svoje vrline, ali možemo da prihvatimo i ono što nam se kod sebe ne dopada. Kada prestanemo da glumimo osobu za koju mislimo da bi trebalo da budemo, konačno dobijamo prostor da budemo ono što zaista jesmo.

2. Svoje greške počinju da posmatraju kao lekcije, a ne kao poraze

Jedna od najvećih prepreka mirnom starenju jeste neprestano vraćanje u prošlost i razmišljanje o tome šta smo mogli drugačije.

Šta bi bilo da smo izabrali drugi fakultet? Da nismo ostali u toj vezi? Da smo ranije promenili posao? Da smo imali više hrabrosti?

Razvojna psihološkinja Debora Hajzer objašnjava da se ljudi često nalaze između dva emocionalna pola – ispunjenosti i žaljenja. Ispunjenost osećamo kada naš život ima smisao, kada negujemo odnose koji nas obogaćuju i kada imamo osećaj da živimo u skladu sa sobom. Žaljenje, sa druge strane, nastaje kada verujemo da smo u prošlosti mogli da postupimo drugačije i tako sebi obezbedimo srećniji život.

Ipak, važno je razumeti da prošlost ne možemo da promenimo, ali možemo da promenimo način na koji je doživljavamo.

Ljudi koji lepo stare ne definišu sebe prema najvećim greškama koje su napravili. Razumeju da su u određenom trenutku donosili odluke na osnovu znanja, iskustva i emocionalne zrelosti koju su tada imali.

Umesto da se kažnjavaju zbog prošlosti, biraju da iz nje nešto nauče.

3. Nauče da traže veću platu i da vrednuju svoj rad

Novac nije jedini preduslov za zadovoljstvo, ali finansijska sigurnost i osećaj da je naš rad pošteno plaćen imaju veliki uticaj na kvalitet života.

Jedna od važnih stvari koje bi milenijalci trebalo da nauče pre srednjih godina jeste da ne potcenjuju sopstvenu profesionalnu vrednost.

Često se dešava da ljudi ne traže povišicu jer se plaše odbijanja, misle da još nisu dovoljno dobri ili veruju da će njihov trud neko sam primetiti. Međutim, ćutanje o sopstvenim rezultatima ne mora nužno da dovede do priznanja.

Harvard Business School naglašava važnost pripreme za pregovore o plati. To podrazumeva da jasno prepoznamo svoj doprinos kompaniji, rezultate koje smo ostvarili i vrednost koju možemo da donesemo u budućnosti.

Važno je postaviti ambiciozan, ali realan cilj i znati ispod koje granice nismo spremni da idemo.

Na kraju, nije reč samo o novcu. Reč je o tome da naučimo da stanemo iza sebe, svog znanja i vremena koje ulažemo u posao.

4. Nauče da vole sebe, čak i kada nisu u najboljem izdanju

Ljubav prema sebi često se pominje kao fraza, ali njeno pravo značenje postaje jasnije tek kada naučimo da ne zavisimo od spoljašnje potvrde.

To znači da ne čekamo da smršamo, dobijemo unapređenje, pronađemo partnera ili ostvarimo neki veliki cilj kako bismo konačno bili zadovoljni sobom.

Ljudi koji lepo stare razumeju da njihov odnos prema sebi ne bi trebalo da zavisi od toga kako izgledaju jednog dana, koliko su produktivni ili da li su trenutno u životnoj fazi koju su zamišljali.

Četrdesete mogu da budu prilika za potpuno novo poglavlje. Umesto da stalno razmišljamo o osobi kakva smo nekada bili, možemo da počnemo da gradimo odnos sa osobom kakva smo danas.

A to podrazumeva i da sebi budemo najveća podrška, a ne najstroži kritičar.

5. Odustaju od potrebe da u svemu budu savršeni

Mnogi pripadnici milenijalske generacije odrasli su uz poruku da će se trud uvek isplatiti, da je uspeh rezultat napornog rada i da uvek moraju da daju maksimum.

Posebno se ovaj pritisak odrazio na žene, od kojih se često očekivalo da istovremeno budu uspešne na poslu, posvećene majke, dobre partnerke, negovane i društveno aktivne.

Problem nastaje kada želja za uspehom preraste u perfekcionizam.

Kada svaki zadatak mora da bude završen besprekorno, svaki odnos savršen, a svaki životni izbor opravdan, čak i male prepreke mogu da postanu izvor ogromnog nezadovoljstva.

Ljudi koji lepo stare nauče da ne moraju uvek da budu najbolji, najuspešniji ili najorganizovaniji. Razumeju da je život previše nepredvidiv da bismo ga stalno pokušavali da uklopimo u savršeno osmišljene planove.

Ponekad je dovoljno uraditi najbolje što možemo i prihvatiti da je to sasvim dovoljno.

6. Brigu o sebi pretvaraju u naviku, a ne u povremeni luksuz

Briga o sebi često se pogrešno povezuje sa kupovinom skupih kozmetičkih proizvoda, odlaskom u spa centre, masažama i dugim kupkama.

Sve to može da bude prijatno, ali prava briga o sebi mnogo je šira od toga.

Ona podrazumeva da dovoljno spavamo, prepoznamo kada smo iscrpljeni, postavimo granice, negujemo odnose koji nam prijaju i ne zanemarujemo svoje potrebe zbog obaveza.

Posebno je važno da prestanemo da doživljavamo odmor kao nagradu koju moramo da zaslužimo nakon što završimo sve zadatke.

Ljudi koji bez velikih žaljenja ulaze u srednje godine razumeju da briga o sebi nije nešto što se radi samo kada imamo vremena i novca. To je svakodnevna odluka da ne zanemarujemo sopstveno blagostanje.

7. Nauče da utišaju unutrašnjeg kritičara

Svako od nas ima onaj unutrašnji glas koji se javlja kada pogrešimo, ne ispunimo očekivanja ili se uporedimo sa nekim ko je, makar naizgled, uspešniji.

Kod nekih ljudi taj glas postaje toliko glasan da gotovo potpuno potisne sve pozitivno što su postigli.

Za mirniji ulazak u srednje godine važno je naučiti da prepoznamo takve misli i ne prihvatamo ih automatski kao istinu.

Umesto da sebi govorimo da nismo dovoljno dobri, možemo da se zapitamo kako bismo razgovarali sa prijateljicom koja prolazi kroz istu situaciju.

Verovatno bismo joj ponudili razumevanje, podršku i ohrabrenje, a ne niz kritika.

Upravo takav odnos zaslužujemo i od samih sebe. Unutrašnji kritičar možda nikada neće potpuno nestati, ali možemo da naučimo da njegov glas više ne upravlja našim životom.

8. Čuvaju svoj mir i nauče da kažu „ne“

Kako godine prolaze, postaje sve jasnije koliko su vreme i energija ograničeni resursi.

Ljudi koji lepo stare ne osećaju obavezu da budu dostupni svima, da prihvate svaki poziv ili da održavaju odnose koji ih konstantno iscrpljuju.

Postavljanje granica postaje jedan od najvažnijih načina da zaštitimo sopstveni mir.

To može da znači da ne odgovaramo na poslovne poruke kasno uveče, da sačuvamo jedan dan u nedelji samo za sebe ili da prestanemo da provodimo vreme sa ljudima posle čijih susreta se osećamo loše.

Granice su važne i u porodici, prijateljstvima i ljubavnim odnosima.

Posebno je značajno prepoznati ljude koji stalno narušavaju naše poverenje, manipulišu našim osećanjima ili od nas očekuju da uvek budemo na raspolaganju.

Ne moramo da ulazimo u svaki sukob, objašnjavamo svaku odluku niti da se pravdamo zbog potrebe za odmorom.

Ponekad je najveći znak zrelosti upravo sposobnost da izaberemo sebe.

9. Odu na neko putovanje sami sa sobom

Putovanje bez partnera, prijatelja ili porodice može da bude jedno od najdragocenijih iskustava koje sebi možemo da priuštimo.

Kada putujemo sami, nemamo potrebu da se prilagođavamo tuđem rasporedu, željama i očekivanjima. Sami biramo gde ćemo otići, koliko ćemo se zadržati i kako ćemo provesti dan.

Takvo iskustvo može da nam pomogne da bolje upoznamo sebe, razvijemo samostalnost i shvatimo koliko toga možemo da uradimo bez oslanjanja na druge.

Ne mora da bude reč o skupom putovanju na drugi kraj sveta. Dovoljno je otići na vikend u neki grad, provesti nekoliko sati istražujući sopstveni grad ili otići u bioskop i restoran bez društva.

Važno je da naučimo da nam sopstveno društvo bude prijatno.

10. Prestanu da se plaše ranjivosti

Pokazivanje emocija nekada se smatralo znakom slabosti. Posebno je generacija koja je odrastala uz kulturu ironije i potrebu da uvek deluje opušteno često naučila da prikriva koliko joj je zapravo stalo.

Međutim, kako ulazimo u zrelije godine, postaje sve važnije da naučimo da budemo iskreni prema sebi i ljudima koje volimo.

To znači da možemo da kažemo da smo povređeni, da nam je potrebna pomoć, da se nečega plašimo ili da nam je neko važan.

Ranjivost nam omogućava da izgradimo dublje odnose, jer prava bliskost ne nastaje onda kada drugima pokazujemo samo svoje najbolje strane.

Naprotiv, nastaje kada se usudimo da budemo potpuno svoji, čak i kada nismo sigurni kako će druga strana reagovati.

Ljudi koji prihvataju svoju ranjivost lakše stvaraju odnose u kojima ne moraju stalno da dokazuju svoju snagu.

11. Počinju da se raduju osobi u koju tek izrastaju

Možda je najvažnija stvar od svih upravo ova: prestati da idealizujemo svoju mlađu verziju i početi da se radujemo osobi kakva postajemo.

Sasvim je prirodno da nam ponekad nedostaju bezbrižne dvadesete, energija, spontanost i osećaj da je čitav život tek pred nama.

Ali srednje godine ne moraju da budu kraj mladosti niti period u kojem se opraštamo od svojih želja.

Naše telo se menja, prioriteti postaju drugačiji, odnosi dobijaju novo značenje, a stvari koje su nam nekada bile važne možda više nemaju istu težinu.

I to ne mora da bude gubitak. Može da bude oslobađajuće iskustvo.

Umesto da se pitamo koliko smo daleko od osobe kakva smo želeli da budemo, možemo da pogledamo koliko smo toga već prošli, naučili i prevazišli.

Najlepši deo starenja možda je upravo spoznaja da više ne moramo da jurimo za tuđim predstavama o uspešnom životu.

Četrdesete nisu završetak jednog životnog poglavlja, već prilika da napišemo novo – ovog puta sa mnogo više samopouzdanja, iskustva i razumevanja za sebe.

(Ona.rs)