Vedrana Rudan 27 godina živi sa najgorim roditeljskim strahom: Još kad je rodila sina osetila je da nije dobro

Majčinska najveća briga je za zdravlje njenog deteta

Hrvatska spisateljica Vedrana Rudan nedavno je otkrila da boluje od opake bolesti.

Naime, Vedrana je tada, u svom blogu otkrila da ima rak, a onda se oglasila na svom zvaničnom "Fejsbuk" nalogu gde je otkrila da je u pitanju rak žučnih kanalića. Krajem juna uspešno je operisana, o čemu je takođe naširoko izvestila.

Preporučujemo

Ipak, u najnovijoj objavi na blogu Vedrana se osvrnula na još jednu situaciju koja se desila pre mnogo godina, a u ovoj priči će se prepoznati sve majke sveta.

- Kada sam rodila sina, imala sam jedva dvadeset i šest godina. U svoje vreme bila sam starija prvorotkinja. Želela sam da imam dete da bih ljudima oko sebe dokazala da sam „normalna“. Imati dvadeset šest godina i biti bez muža i dece tada je bila čista perverzija. Nijedna žena na svetu ne zna šta znači rađati. Tadašnje mame poput mene jedva su čekale da se otarase stomaka, da ponovo postanu vitke devojke, da se sve vrati kako je bilo. Bila sam sigurna da rođenje mog sina, slutila sam da će on biti sin, ništa neće promeniti u mom životu. On će odrastati uz pomoć bake, ja ću nastaviti sa životom koji sam vodila ranije, nisam računala na njegovog oca jer je on već tada bio nebitan. Rodila sam. I ništa nikada nije bilo isto. Skoro odmah sam shvatila da za mene na ovom svetu postoje sin, sin i sin - napisala je ona.

- U mene je ušao strah. Pakleni strah. Creeps. Užas. Šta ako se nešto desi mom sinu? Brojala sam minute kada ću biti bez njega. Njegov miris mi je trajno bio u nozdrvama, spavao je na stomaku ili u krevetiću. Ujutro bismo se budili zajedno i gledali se kroz belu mrežu iza koje se kotrljalo njegovo bucmasto telo. Užasan je osećaj biti toliko vezan za drugo ljudsko biće. Ljubav koju sam osećala prema njemu me je fizički povredila. Strah da će mi to neko ili nešto ukrasti bio je nepodnošljiv. Nisam mogla da se smirim. Svaki kašalj koji je imao ubijao me je. Šta mu je, šta mu je, šta mu je... Hoće li umreti?

- Imao je dvadeset jednu godinu, trebalo je da ide na studije u Ameriku, poslala sam ga u privatnu kliniku. „Uradite sve provere. Sve!". Htela sam da imam parče papira koji bi izbrisao užas, htela sam da ga ispratim na put opuštena i koliko sam sigurna da nije bolestan, iako mi je otkako se rodio nešto u meni govorilo da je bolestan, on je bolestan, on je bolestan... Nisam imala sa kim da podelim svoje ludilo, pa ga nisam podelila - dodala je književnica.

- Otišao je kod mog kardiologa. Tada je holter bio mentalna imenica, ultrazvuk srca, pregled za koji je malo ljudi čulo. Insistirala sam da mi doktor napravi "general" za mog sina, što je skupo. Kardiolog mu je rekao, nije ti lako sa njom. „A nije“, rekla je moja beba. Kada su došli rezultati pregleda, lice doktora bilo je belo kao njegov ugao. „Vaš sin je rođen sa aneurizmom aorte, a ni srčani zalisci nisu zdravi." Video je kako nestajem. "Ne ne ne! Ne budi uznemirena. To je bolest koja sporo napreduje, proći će dosta vremena pre nego što mora na operaciju. Pogledajte čitulje u 'Novom listu', pogledajte koliko će mladih, zdravih ljudi umreti pre njega. Sudari, motori...“. Tuđa mrtva deca nikada neće moći da me uteše. Ipak, smogla sam snage da svom sinu, koji se osećao dobro, kiselo osmehnem. Dok ovo pišem, osećam stomak u grlu - napisala je.

- Danas moj sin ima četrdeset osam godina. Dvadeset sedam godina moj život je bio pakao. Nikada u tih dvadeset sedam godina nije prošao dan a da nisam osetila strah od gubitka deteta. Iznenada, bez najave. Ruptura aorte koja se proširila godinama uzrokuje smrt u roku od šezdeset sekundi. Moj sin se oporavlja. Profesor Hrvoje Gašparović mu je operisao rebro. Sve vreme sam se nadala da ću umreti pre njegove operacije, da neću proživeti ono što sam prošla.

- U salu je ušao u osam ujutro, u šok-sobu u sedam. Profesor Hrvoje je svetski priznat kardiohirurg. Sašio je nove od jadnih zalizaka mog sina, ne znam koliko ima hirurga koji mogu tako nešto. Čarobnjak? Običan čovek nije - smatra Rudan.

- Koliko ljudi u Hrvatskoj zna da među nama živi čovek koji bi se mogao platiti zlatom bilo gde u svetu, a i dalje ostaje na Rebru? Ostaje u Hrvatskoj. Zašto mediji nama sirotinji iz dana u dan ne bi servirali informaciju da u našoj zemlji, u kojoj vlada ološ i ološ živi, jedan Hrvoje, koji se kao dete motao po hirurškom pozorištu kod nogu svog oca i koji je tada znao da će on jednog dana biti hirurg, ali najbolji? Ne daje intervjue, ne slika, ipak mi je rekao šta priča srčanim bolesnicima.„Ne plašite se operacije, ne dolazite u bolnicu sa dušom na jeziku“. To. Lepo rečeno. Samo... Da bi ljudi opstali, moraju znati i kome će dati svoje srce. Hrvoje Gašparović. Svetlost u hrvatskoj tami - zaključila je književnica.

(Ona.rs)