Razgovarali smo sa Strahinjom Stojačićem o nezdravoj roditeljskoj ambiciji: "Ne mogu sva deca biti Đoković"

Novak Đoković Fondacija tradicionalno je organizovala panel "Putem šampiona", poslednji u decembru, sa ciljem da podigne svest o uzročno-posledičnoj vezi između stava roditelja i detetovog uspeha. Kao i u svim drugim konverzacijama, apropo zdravog roditeljskog pristupa, akcenat je stavljen na važnost podrške i balansa u ambiciji.

Preporučujemo

Ovim putem, obratili su nam se košarkaš Strahinja Stojačić i njegov otac, bivši košarkaš, Zoran Stojačić.

U vremenu kada multimedijalna kultura pokušava da banalizuje važnost porodice, koja je stub društva, kako je doživljava Strahinja? Možemo li se vratiti na ispravan put?

- Porodica je ključ svega. Naravno, proživljvaš i lepe i ružne trenutke, ali ne možeš je menjati i to je najvažnija stvar u životu. Mislim da svaki čovek mora da bude spreman na odricanja, da mora da da sebe da bi to izgledalo kako treba.

Da li, kao svetski šampion i, pre svega, otac, smatra da je zdrava porodična veza i međuljudski odnos preduslov za stvaranje deteta - šampiona, koje neće pokleknuti pred pritiskom?

- Ne mogu da se složim u potpunosti, zato što smatram da deca, pogotovo dok su mala, u današnje vreme, jako loše reaguju na kritiku roditelja. Roditelji su počeli manje da kritikuju, pa im samim tim više smeta i kritika trenera i kritika profesora. Naravno, treba da bude umereno, zbog dečjeg samopouzdanja i svega, većinski treba pričati lepe stvari i podržavati, ali kada nešto nije dobro ne treba se suzdržavati da detetu kažete da nešto loše radi - poentira Stojačić.

Poslednjih nekoliko godina, sa ekspanzijom društvenih mreža, pojačao se pritisak u pokušaju da budemo najbolji. Koliko je, po decu, opasna intenzivirana ambicija? Da li svedoči istoj u svom okruženju?

- Da, pričao sam o tome. Mislim da roditelji, pogotovo oni koji nemaju toliko veze sa sportom, vide samo onu lepu stranu sporta i samo uspešne ljude, a ne vide, pored Novaka Đokovića, Janka Tipsarevića i Viktora Troickog, još deset hiljada tenisera u Srbiji koji nisu napravili karijere.

Njegov otac, Zoran, imao je potpuno drugačije viđenje po ovom pitanju.

- U suštini jedino je to preduslov. Mi smo napustili jednu tradicionalnu, najvažniju osobinu roditeljstva, i svako ko ima decu može da potvrdi ovo što ću sad reći, ali jedino je kristalno čista ljubav prema deci, ne ljubav prema roditelju. Ja kada pogledam sebe, jedino prema njima dvojici imam kristalno čistu želju, ne mogu da kažem ambiciju, sve ostalo mogu da stavim pod rezervu. Ja delim stav da deca treba da grade status u svom društvu i tamo je važno da budu pravi i odmereni, bili ili ne bili dominantni, a da odnos u kući mora da bude u kontekstu saopštavanja istine, čak i da roditelj nije u pravu, sa svesti da je najbolja namera u pitanju, sviđalo se to detetu ili ne.

Postoji li određeni pristup koji je bio zastupljen u periodu njegovog odrastanja, a koji danas roditelji uopšte ne praktikuju?

- Roditelji se danas, pred pritiskom "nju ejdž" logike, mešaju u sve i svašta. Ko kaže da sve što je novo je ispravno? Ne delim taj stav. Roditelji su tu da vaspitavaju decu i da ih podižu, sukobi generacija su neminovni. Postoji pomalo izveštačena potreba da se bliskost odneguje kao primarna, nametnuta kategorija.

Zoran je na kraju panela naglasio da je ključ za stvaranje dece-šampiona - preuzimanje odgovornosti.

(Ona.rs)