Najpoznatiji srpski dečji psihijatar objasnio zašto ocene u školi nisu nikakvo merilo uspeha

Kada govorimo o važnosti školovanja deteta imperativ stavljamo na visoke ocene koje bi, po pravilu, trebalo da budu odskočna daska "u bolji život" i garancija za dobra primanja u zrelom dobu. Međutim, da li je to zaista tako? Ako uzmemo u obzir da visina ocene često ne zavisi samo od detetovog intelekta, već i raspoloženja nastavnika, njegovih ličnih preferencija, perioda u kojem se dete nalazi, situacije u porodici, prihvaćenosti u razredu... zašto onda, uprkos znajući široki spektar raznih faktora, i dalje govorimo da je "petica u dnevniku bitna ako želiš da uspeš"?

Na tu temu govorio je dr Svetomir Bojanin, ističući važne čionioce koji roditelji često izbacuju iz jednačine.

Preporučujemo

- Znamo da trema može da parališe učenika. Znamo da premor takođe parališe dečju snagu. Osećanje da nikada ne mogu da nauče gradivo za odličnu ocenu utiče na to što ta deca zaista retko kad i dobijaju takvu ocenu iako imaju odgovarajuće znanje. Često se dešava da i nastavnik, ljut jer su deca nemirna, prozove onog najnemirnijeg i postavi mu pitanje za koje pretpostavlja da ne zna odgovor. Pokušaj da se izbegne subjektivnost na taj način što će se u testovima dati pitanja sa nizom mogućih odgovora nije se pokazao dovoljno uspešnim. Tako se onemogućava prepoznavanje stvarnih kvaliteta onoga ko odgovara - ne samo u pogledu znanja već i u organizovanju odgovora, držanja na ispitu, obrazloženja, itd.

- Ocenjivanje je u suštini subjektivan čin. Međutim, subjektivno određena ocena sasvim objektivno obeležava ličnost deteta, srednjoškolca, studenta, udarajući mu pečat za ceo život. Dete polaskom u školu postaje "mamin ili tatin đak." Čim počnu da pljušte ocene, postaje "mamin ili tatin odlikaš" ili njihova sramota. Ocena sužava egzistencijalno polje svakog deteta, ona ga bitno određuje, pa čak i remeti međuljudske odnose u porodici ili školi - ističe dr Bojanin.

Neobjektivna podela uloga

Dr ističe da ocena obeležava dete i gura ga u ulogu koja mu je nametnuta, pa kao primer navodi situacije kada se nastavnici iznenade jer je neko, sa odličnim ocenama, napravio problem. "Zar jedan odlikaš to da radi?". Ocene nisu merilo karaktera, kao što nam sistem obrazovanja, i društveno prihvatanje istog, nameću.

- Ako je dete imalo uspešan razvoj do šeste godine života, to je znak da je sve ono što je tome prethodilo, genetski program, porodica, predškolska ustanova, bilo u skladu jedno s drugim te se razvila sposobna ličnost. Između sedme i desete godine razvijaju se nove strukture i stiču nova iskustva. Ostvaruje se i novi odnos sa sredinom, posebno sa socijalnim poljem kojim sada dominiraju učitelj i škola. Ti novi uslovi mogu da se ne usaglase, da budu neprikladni i ispune dete strahom, stvore probleme u interekaciji i govoru. Može da naiđe i neka bolest koja razara osnove strukture i funkcije bitne za razvoj ličnosti.

- Ako škola pokaže mane, na porodici je da izgradi otpor i jačinu kod deteta - što često i uspeva. Ali opet, ako se sve i završi dobro to opet nije garancija za uspešnost u pubescentnom dobu. I tako, kada dete završi osnovnu ili srednju sa odličnim uspehom, to je nagrada za sve što je prethodili ali ne garantuje da će ono i u daljem životu biti uspešno - naglasio je.

(Ona.rs)