Psiholog otkriva 3 traume iz detinjstva koje se najčešće spominju na terapiji i nijedna ne uključuje batine

Verovatno ste mnogo puta rekli ili pomislili: „Kad bih tada znao ono što znam sada“. Ovo se, naravno, odnosi na lična i profesionalna žaljenja. Ali se takođe odnosi i na emocionalni prtljag traume iz detinjstva. Istraživanja pokazuju da rane u detinjstvu, koje se često tretiraju u terapiji, uključuju iskustva vezana za traumu, kao i štetna iskustva iz detinjstva koja mogu dovesti do izazova u stilovima vezanosti, regulaciji emocija i opštem blagostanju.

Prema rečima stručnjaka, ove rane iz detinjstva se najčešće javljaju u terapiji.

Preporučujemo

1. Imati roditelje koji vas zanemaruju

Odrasli se u terapiji žale na uticaj zanemarenosti od strane roditelja u detinjstvu. Staro verovanje je bilo da se deca vide, a ne čuju. Verbalno ili emocionalno izražavanje nije bilo dobrodošlo, a ponekad je bilo i kažnjavano.

Smeh, kao i plač u kući, je bio ograničen. Najviše štete naneli su roditelji koji nisu bili uključeni, a posebno oni koji nisu pokazivali interesovanje za svoje dete, ili nisu verbalno ili bihevioralno iskazivali ljubav prema detetu, odnosno - emotivno nedostupni ljudi.

Zanemarivanje dovodi do osećanja stida, bezvrednosti i sindroma "nedovoljno dobrog". Može čak izazvati i fizičku bolest kasnije u životu.

2. Roditelji koji se ponašaju kao deca

U ovom slučaju dete je bilo primorano da se suoči sa velikom odgovornošću preuzimanja svakodnevnih zadataka u porodici. Često su to obaveze koje u drugim porodicama obavljaju roditelji, pa otuda i termin „roditeljsko“ dete. Ovo prevazilazi rutinske kućne poslove koji mogu biti od pomoći detetu u stvaranju osećaja efikasnosti. Ovo je nivo odgovornosti koji se čini teškim jer dete ne oseća da ima izbora, pošto se traži da radi stvari koje su često van njegovih sposobnosti.

Dakle, ove odgovornosti stvaraju unutrašnji nemir i stres kod deteta, što dovodi do ozlojeđenosti kod odrasle osobe, koja nastavlja ovaj obrazac u svojim odnosima, čineći ih manje zadovoljavajućim. Na primer, ako ste odrasli kao mali negovatelj, možda ćete odrasti tako da vas privlače oni o kojima treba brinuti, što dodatno podstiče ogorčenost, anksioznost, a možda i potrebu za samo-lečenjem.

3. Roditelji koji ne veruju u svoju decu

Roditelj ostavlja utisak da njihovo dete ne može da uradi nešto samo tako što mu pomaže da se snađe pri svakom koraku, emocionalnom bolu ili dobijenoj lošoj oceni, stoga dete ne može da nauči kako da popravi greške, komunicira i zalaže se za sebe.

To može dovesti do sumnje u sebe ili zbunjenosti oko toga ko su i šta žele u životu. Naša potreba da ih zaštitimo u ranom životu će ih kasnije ostaviti nepripremljene za veće probleme.

(Ona.rs/Yourtango)