Ruka Svetog Save: Kako je deo moštiju preživeo spaljivanje i postao simbol nepokorene vere

Jedan od najsnažnijih i najtragičnijih trenutaka u srpskoj istoriji dogodio se u proleće 1594. godine, kada su osmanske vlasti, u pokušaju da zastraše i slome srpski narod, naredile da se spale mošti Svetog Save – najpoštovanijeg svetitelja i prvog arhiepiskopa autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Ovaj događaj, koji je trebalo da bude simboličan kraj srpskog duhovnog otpora, postao je upravo suprotno: tačka preokreta u istorijskoj i duhovnoj svesti naroda.

Juče je ruka Svetog Save preneta iz Mileševe u Vaznesenjsku crkvu u Beogradu i pripremljena da danas bude na čelu Spasovdanske litije.

Preporučujemo

Sveti Sava – stub duhovnosti

Sveti Sava (1174–1236), rođen kao Rastko Nemanjić, bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje. Odricao se svetovnog života, zamonašio na Svetoj Gori, a kasnije se vratio u otadžbinu i osnovao autokefalnu Srpsku pravoslavnu crkvu 1219. godine. Kao prvi arhiepiskop, organizovao je crkveni život, školstvo, bolnice i pravni sistem. Učinio je mnogo više od puke religijske uloge – postao je osnivač duhovnog i kulturnog identiteta srpskog naroda.

Nakon njegove smrti 1236. godine u bugarskom gradu Trnovu, mošti Svetog Save su, već sledeće godine, prenete u Srbiju i položene u manastir Mileševu, koji je ubrzo postao jedno od glavnih hodočasničkih mesta u srednjovekovnoj Srbiji.

Banatski ustanak i lik Svetog Save na barjacima

U 16. veku, Srbija je već više od jednog veka bila pod osmanskom vlašću. Srpski narod je bio obespravljen, ali ne i zaboravljen. Krajem 16. veka, pojavila se nada u obliku ustanka u Banatu. Godine 1594., Srbi u Banatu digli su bunu protiv Osmanlija, a na barjacima koje su nosili istaknuti su likovi Svetog Save – kao simbol duhovnog vođe i zaštitnika naroda.

Ovo nije bio puki religijski gest: vođe ustanika svesno su odabrale Svetog Savu da bude znak ujedinjenja naroda. Njegovo ime i lik nisu samo inspirisali – već su predstavljali duhovni autoritet kojem se narod vraćao u trenucima krize.

Reakcija Osmanskog carstva: Spaljivanje svetitelja

Ovaj potez ustanika razbesneo je osmanskog velikodostojnika u Beogradu, Sinan-pašu, koji je želeo da pošalje snažnu poruku – kako narodu, tako i budućim potencijalnim buntovnicima. U cilju psihološke osvete i zastrašivanja, Sinan-paša je odlučio da uništi ono što je Srbima bilo najsvetije.

Uz pratnju vojske, mošti Svetog Save su prenete iz manastira Mileševe u Beograd, na brdo Vračar, tada prazan prostor van gradskih zidina. Tamo su javnim činom spaljene, pred okupljenim narodom i vojnicima. Datum nije precizno zabeležen, ali se veruje da se to dogodilo u maju 1594. godine.

Spaljivanje je imalo duboku simboliku. To nije bilo samo uništavanje tela – to je bio pokušaj da se uništi vera, identitet i nada jednog naroda.

Ali efekat je bio suprotan

Umesto da bude kraj, ovaj događaj je postao početak novog duhovnog otpora. Narod je bio potresen, ali ne slomljen. Vest o spaljivanju moštiju proširila se širom tadašnjih srpskih zemalja, izazivajući ogorčenje i tihu, ali duboku, unutrašnju pobunu. Sveti Sava je time postao mučenik, ne samo zbog svog svetog života, već i zbog načina na koji je njegovo ime pokušano izbrisati iz svesti naroda.

Ono što Sinan-paša nije mogao da predvidi jeste da se simboli ne spaljuju lako. Iako je telo nestalo u plamenu, kult Svetog Save je samo ojačao. Njegov lik se još više pojavljivao na freskama, u knjigama i narodnim pričama. Po selima i manastirima, njegova slava je slavljenja još usrdnije.

Legenda o sačuvanoj ruci

U vezi sa spaljivanjem moštiju vezuje se i jedno uporno narodno predanje – da ruka Svetog Save nije izgorela. Prema toj priči, monasi iz Mileševe su, naslutivši šta će se dogoditi, uspeli da pre spaljivanja sakriju njegovu desnu ruku, kojom je, simbolično, blagosiljao narod i služio liturgiju.  Bilo da je reč o istorijskoj činjenici ili legendarnoj utehi naroda, ruka Svetog Save je postala simbol duhovnog kontinuiteta – da, iako je njegovo telo nestalo u pepelu, njegova moć blagosiljanja i dalje živi među Srbima.

Od pepela do Hrama

Na mestu gde su mošti spaljene, vekovima kasnije počela je gradnja jednog od najmonumentalnijih verskih objekata u ovom delu Evrope – Hrama Svetog Save. Radovi su započeli 1935. godine, ali su često prekidani – zbog rata, politike, nedostatka sredstava. Hram je konačno otvoren za javnost 2004. godine.

Sam čin izgradnje Hrama na mestu spaljivanja moštiju nosi snažnu poruku: pokušali su da unište veru, a mi smo na tom pepelu podigli hram. Hram danas nije samo verski objekat, on je simbol vaskrsavanja duha, duhovne izdržljivosti i vere u kontinuitet.

(Ona.rs)