Niko ti ne kaže da ljubav prema detetu ponekad stiže sa zakašnjenjem: Prema svojoj bebi sam osećala - ništa

Kolumnistkinja Ema Mun u tekstu za portal Roditelji.hr otvoreno govori o iskustvu koje retko ko priznaje naglas – o postporođajnoj depresiji. Umesto da oseti to famozno "čudo" i magiju prvog susreta sa bebom, ona priznaje da je u tim trenucima osećala prazninu, krivicu i umor. Njena ispovest nije priča o nedostatku ljubavi, već o borbi koja traži razumevanje, podršku i hrabrost da se problem adresira.

Preporučujemo

Rođenje koje nije ličilo na čudo

Rođenje deteta obično se opisuje kao čudo, kao eksplozija hormona i instant veza jača od čelika. Meni je, međutim, više ličilo na saobraćajnu nesreću. Puno krvi, šoka i glasova koji viču "samo diši, sve će biti u redu", dok meni ništa nije bilo u redu. Nisam osetila onaj magični trenutak kada sam prvi put pogledala svoje dete.

Instagram iluzija i tuš suza

Volela bih da sam bila ona mama sa društvenih mreža – uredna kosa u punđi, beba u marami, sve u pastelnim tonovima. Umesto toga, ja sam bila ona koja plače pod tušem (kada sam imala luksuz da se istuširam), koja zaboravi da jede i koja gleda svoje dete sa krivicom jer oseća – ništa.

Ljubav koja dolazi kasnije

Niko ti ne kaže da ljubav prema detetu ponekad stiže sa zakašnjenjem. Da možeš istovremeno umirati od umora i osećati se potpuno beskorisno. Da možeš biti okružena ljudima, a opet se osećati kao da si ostavljena negde u svemiru.

Jednog jutra, dok mi je beba spavala na ruci, a ja nisam spavala 48 sati, shvatila sam da ni kiseonik ni kafa više ne pomažu.

Prvo prepoznavanje problema

Nisam potražila pomoć. Nisam ni znala da bih trebala. Dok sam polumrtva od nespavanja listala telefon, naišla sam na tekst o postporođajnoj depresiji. I nešto je kliknulo. Kao da su mi reči tog članka šapnule: "Nisi luda. Nisi loša. Samo si – u nevolji".

Nisam odmah znala što da radim s tim otkrićem, ali mi je već i činjenica da postoji ime za to kroz što prolazim donelo malo zraka u pluća. Malo manje samoće. I malu iskru nade da će jednom biti bolje.

Depresija ne znači da ne voliš svoje dete

Postporođajna depresija nije znak da ne voliš svoje dete. To je znak da ti treba razumevanje. Da ti treba odmor, podrška, ili bar da neko pogleda u tebe i kaže: "Vidim te".

Ona nije retkost – pogađa otprilike jednu od sedam mama i nije sramota tražiti stručnu pomoć. Naprotiv, to je čin hrabrosti.

Tiha snaga majčinstva

Moguće je biti dobra mama i istovremeno se raspadati. Možeš plakati dok presvlačiš pelenu, dok beba plače, dok se mučiš sa dojenjem ili flašicom usred noći – ali ne moraš sve to prolaziti sama.

Preživeti postporođajnu depresiju znači prepoznati da nisi usamljena. Ponekad je najveća snaga u tome da potražiš pomoć pre nego što se potpuno slomiš.

Ljubav koja ostaje

Danas, dok gledam svoje dete, znam da ljubav nije uvek vatromet. Ponekad je tiha, spora i tvrdoglava – ali kada dođe, ona ostaje zauvek.

(Ona.rs/Roditelji.hr)