Deca danas nisu izgubila pažnju: Istraživanja i učiteljica dokazali šta je zapravo deci potrebno

Narativ nam je svima odavno poznat: današnja deca su, navodno, zavisnici od dopamina, nesposobni da podignu pogled sa TikToka ili Fortnitea dovoljno dugo da urade domaći zadatak ili isprate čas 45 minuta. Stalna izloženost tehnologiji, medijima i društvenim mrežama, priča se, smanjila je raspon pažnje savremenog deteta. Kao posledica toga, skoro polovina država u Americi, a neke i u Evropi, zabranile su mobilne telefone u školama, zbog brige da odvlače pažnju od nastave. Nastavnici širom sveta opisuju učenike koji deluju rasejano, nezainteresovano i nesposobno da se angažuju.

U ovim tvrdnjama ima istine, ili barem delimične istine. Ali nešto ipak ne štima kada sve prebacujemo na skraćen raspon pažnje. Ove nedelje držala sam čas pisanja koji sam započela ličnom i ranjivom pričom iz perioda kada sam bila u osnovnoj školi. Ubacila sam i nekoliko duhovitih trenutaka, ali sam otkrila i deo svoje lične priče. Kada sam videla da sam ih „kupila“, prešla sam na strukturu i čas je postao edukativniji. Poslednjih dvadeset minuta zamolila sam ih da napišu o formativnom trenutku iz sopstvenog života, koristeći upravo tu strukturu.

Preporučujemo

Nisam prisustvovala toj čuvenoj „katastrofi pažnje“. Učenici su bili potpuno fokusirani sve vreme, zato što im je ono što su radili bilo važno. Čas je počeo pričom i iskrenim razgovorom, što je kod dece izazvalo ulaganje i povezanost. Mogli su da povežu sopstveni život sa onim što radimo na času. Kada je došao trenutak da pišu o sebi, angažovanost je prirodno usledila. Želeli su da učestvuju.

Relevancija je podstakla fokus. Kad im je bilo stalo, bili su tu. Kada nije, pažnja im je klizila.

Šta zapravo kaže istraživanje

Možda ćete reći: „Ranije sam predavao sadržaj koji nije uvek bio ličan ni posebno važan, ali su deca ipak radila. Danas su se deca promenila.“

To može biti delimično tačno, ali promene nisu uzrokovane skraćenim rasponom pažnje. Tridesetjednogodišnje istraživanje koje je analiziralo 179 izveštaja na osnovu d2 testa pažnje pokazalo je da nije došlo ni do kakvog značajnog pada u sposobnosti fokusiranja. Deca iz 1990. godine imala su približno isti raspon pažnje kao deca danas. Tehnologija se promenila. Škola se promenila. Svet se promenio. Ali sposobnost dece da se fokusiraju - nije.

Suštinski problem nije pažnja, već motivacija

Ono što se jeste promenilo jeste motivacija da se održi fokus.

Postoji jaz u relevantnosti između učenika i škole. Pre trideset godina svrha škole bila je jasnija. Škola je bila primarno mesto za informacije. Želiš da naučiš nešto o Amazonskoj prašumi? Naučićeš u školi. Tražiš novi roman? Ideš u školsku biblioteku. Želiš da naučiš da sviraš instrument? Tu je muzičko.

Danas su sve informacije sveta na dohvat ruke. Pa deca pitaju: Zašto da sedim u učionici pet dana nedeljno zbog nečega što mogu da guglam za dve sekunde?

Zašto škola deluje manje važno.

To ne znači da deca zaista mogu sama da steknu znanje koje im pružaju nastavnici. Naravno da ne mogu. Stručnost, vođenje i kontekst su nezamenljivi. Ali, da li deca to znaju? Da li razumeju vrednost obrazovanja?

Nekada je korisnost obrazovanja bila mnogo jasnija. Učenici su znali da angažovanje u školi znači uspeh u narednom koraku života: dobra osnovna škola vodi ka dobroj srednjoj, dobra srednja ka fakultetu, fakultet ka sigurnoj karijeri.

Danas to više nije garantovano. Fakultet ne garantuje dobar život. Uz velike školarine, dugove i nezaposlenost visokoobrazovanih, diploma više ne deluje kao ulaznica ka sigurnoj budućnosti. A veliki deo školskog sistema i dalje je građen na obećanju te diplome.

Za mnoge učenike, škola samim tim više ne može da se takmiči sa svim ostalim stvarima koje traže njihovu pažnju.

Generacija „Zašto?“

Mobilni telefoni, video-igrice i konstantni medijski sadržaj zaista kradu fokus učenika. Ali ne zato što deca nisu sposobna da se fokusiraju, već zato što škola često ne nudi dovoljno dobar razlog da ga povrate.

"Zašto da pišem istraživački rad ako niko ne može da mi objasni čemu mi to služi?"

"Zašto da provedem dva sata na domaćem kada ne razumem zašto učim matematiku?"

"Zašto da sklonim telefon kada sam već odlučio da ne želim na fakultet?"

Ovo su pitanja koja današnja deca postavljaju i imaju pravo da ih postavljaju. I svako od tih pitanja ima valjan odgovor. Ali te odgovore moramo jasno i otvoreno da im pružimo. Brene Braun je skoro rekla u intervjuu za New York Times: „Ono što vidim kod ove generacije jeste da oni ništa ne rade bez "zašto". Zašto radimo tako? Zašto će to biti korisno?“

To može biti frustrirajuće mnogim nastavnicima, jer nekada nije bilo potrebe objašnjavati svrhu zadatka. Očekivanje je bilo: „Radiš to zato što sam ja rekla i zato što si u školi.“

Ali vremena su se promenila. I to nije mana dece, već realnost sveta u kojem su rođena, a to je svet pun nepoverenja, kontradiktornih poruka i neprekidnih stimulansa. Sa toliko toga što traži njihov pogled, svaka nova obaveza mora da dokaže zašto zaslužuje njihovu pažnju.

Možda će ovo voditi ka generaciji kritičnijih mislilaca, ali i generaciji koja neće raditi „jer tako treba“. Neće pisati „jer se ocenjuje“. Neće učiti „jer su u školi“.

Pa šta onda da radimo?

Kako vratiti svrhu učenju?

Ako želimo da učenici usmere pažnju koju dokazano imaju, svaki sadržaj mora proći kroz filter svrhe.

Koja je svrha onoga što predajem?Kako mogu da učinim zadatke smislenijim?

Ako ne možemo da objasnimo zašto je lekcija važna, zašto je onda uopšte predajemo? Na primer, nekada sam učila gramatiku tako što sam deci davala da analiziraju rečenice kroz dijagram. Mrzeli su te časove, jer su znali da im to nikada neće trebati. Ako bi me pitali zašto to rade, moj jedini iskren odgovor bio bi: „Zato što će biti na testu.“

Sve dok mi iskusniji kolega nije dao knjigu „Grammar Matters“, koja zagovara učenje gramatike kroz kontekst i tekstove koje učenici vole. Promenila sam pristup i odjednom, ogromna razlika. Učenici su videli smisao.

Kako zadaci postaju značajniji

Drugo važno pitanje: Kako zadatke učiniti svrsishodnijim?

Istraživanja pokazuju da kada zadatak ima jasnu svrhu, motivacija raste. Zato su metode poput projektne nastave toliko uspešne.

Studija Univerziteta Južne Kalifornije pokazala je da učenici u AP programima postižu bolje rezultate kada uče kroz projektne modele. Kada znaju da njihov rad doprinosi nečemu većem, daju više sebe.

Jedan primer: u tipičnoj učionici, roman se čita po poglavljima, analizira, diskutuje i na kraju se radi test. To funkcioniše sve dok je deci stalo do testa.

A šta ako nastavnik kaže na početku: „Ovo je jedan od najčešće zabranjivanih romana. Vi ćete odlučiti da li je zabrana opravdana. Zatim ćete pisati esej koji ćemo poslati velikom mediju.“

Odjednom, svrha postoji.Postoji publika.Postoji uticaj.I zato postoji i pažnja.

Kuda dalje?

Svet se promenio. Tehnologija je snažnija nego ikada. Društvo je bučnije nego ikada. Sve se takmiči za pažnju dece. I posledice vidimo u učionicama.

Ali to ne znači da škola treba da se preda. Niti da treba sve da okrene naglavačke.

Naprotiv.

Naš posao je da pokažemo učenicima zašto vredí učiti. Da objasnimo svrhu svakog zadatka. Da odbacimo ono što svrhu nema. Da dizajniramo učenje koje znači.

Deca mogu da se fokusiraju. Samo im moramo dati nešto vredno njihove pažnje.

(Ona.rs/trevormuir)