Ispovest dede Ivana (86) iz doma za stare kida dušu: Bio je u braku, ali za jednom ljubavlju i danas žali

U domu za stare na obodu Zagreba dane provodi Ivan, 86-godišnji čovek tihog glasa i skromnih navika. Njegova svakodnevica prolazi između jutarnjih novina, pogleda kroz prozor i kratkih, pristojnih razgovora sa osobljem i retkim posetiocima. Ne traži pažnju, ne nameće se pričom, ali kada krene da govori, jasno je da iza te tišine stoji ceo jedan život.

Na prvi pogled, Ivanova biografija deluje gotovo tipično. Skoro četrdeset godina braka, porodica koju je s ljubavlju gradio i supruga prema kojoj je, kako kaže, uvek imao duboko poštovanje. Sve se promenilo pre nekoliko godina, kada je ostao udovac, nakon kratke i teške bolesti njegove žene.

Preporučujemo

- Kad izgubiš osobu s kojom si delio ceo život, kuća utihne. A ta tišina zna da bude najteža, kaže Ivan, spuštajući pogled.

Sećanja koja se vraćaju u tišini

Od kada živi sam, misli mu se sve češće vraćaju unazad. U toj tišini počele su da izranjaju uspomene koje je decenijama držao po strani, među njima i slika devojke iz mladosti, njegove prve ljubavi. Govori o njoj mirno, bez patetike, ali sa jasnoćom koja pokazuje da vreme nije izbrisalo osećaj.

- Imali smo dvadeset godina. Živeli smo od snova. Srce je bilo brže od razuma, priseća se.

Njihova veza nije imala dramatičan kraj, već onaj tihi, životni. Preseljenja, porodična očekivanja i obaveze odveli su svakoga na svoju stranu. Nikada se više nisu čuli, ali uspomena je ostala, smeštena duboko, tamo gde nije smetala svakodnevnom životu.

Ljubav koja ne briše druge ljubavi

Ivan otvoreno govori o tome da tu prvu ljubav nikada nije zaboravio, čak ni tokom braka. Ipak, pravi jasnu granicu između sećanja i stvarnosti koju je živeo.

- Nisam je zaboravio ni dok sam bio oženjen. Samo sam znao gde joj je mesto. Imao sam odgovornost prema porodici, priznaje.

Posebno naglašava da ta uspomena ne umanjuje ljubav koju je imao prema svojoj supruzi.

- Moju ženu sam voleo iskreno. Bila mi je oslonac i majka naše dece. Ovo nije izdaja. Ovo je samo sećanje.

Danas, u poznim godinama, Ivan ne traži ponovni susret niti rasplet priče koja je davno završena. Dovoljno mu je, kaže, da zna da je u jednom trenutku postojao osećaj koji je bio čist i iskren.

- Kad ostaneš sam, prošlost ti dođe kao film. I onda shvatiš da neke priče nikada nisu imale pravi kraj, kaže tiho.

Ivanova ispovest ne traži sažaljenje, niti nudi velike poruke. Ona samo podseća da ljubav ne poznaje rok trajanja i da neke emocije ostaju sa čovekom, čak i onda kada misli da je sve već odavno završeno.

(Ona.rs / NŽ)