Odrastanje bez oca ostavlja trag - 9 čestih osobina kod dečaka koje podižu samohrane majke

Odrastanje uz jednog roditelja nikada nije jednostavno pitanje. Iako se uloga majke s pravom često ističe kao ključna, psiholozi upozoravaju da odsustvo oca ili očinske figure ipak ostavlja određene tragove, posebno kod dečaka. Ne zato što su majke "nedovoljne", već zato što dete u razvoju prirodno traži različite modele emocionalnog, socijalnog i identitetskog oslonca.

Važno je naglasiti - ovo nisu pravila, već obrasci koji se mogu, ali ne moraju pojaviti. Svako dete je drugačije, a na razvoj ličnosti utiče mnogo faktora. Ipak, iskustva iz prakse i istraživanja pokazuju da se kod dečaka koji odrastaju bez oca često ponavljaju slični unutrašnji obrasci.

Preporučujemo

Teško im je da pokažu emocionalnu ranjivost

Mnogi dečaci koji nisu imali očinsku figuru uz sebe odrastaju sa idejom da emocije treba skrivati. Ne zato što ne osećaju, već zato što nisu imali primer kako muškarac može da pokaže tugu, strah ili nesigurnost na zdrav način.

Ranjivost im često deluje opasno ili neprirodno, pa se povlače ili emocionalno zatvaraju.

Impulsivnost i nagli izlivi besa

Bes je često emocija iza koje se krije povređenost, razočaranje ili strah. Kod dečaka bez oca, ta osećanja neretko ostaju neprepoznata. Bez muškog uzora koji bi pokazao kako se nositi sa frustracijom, emocije se ponekad ispoljavaju kroz nagle reakcije i impulsivno ponašanje.

Ovo ne znači da su agresivni - već da često ne znaju šta zapravo osećaju.

Traženje očinskih figura na drugim mestima

Neki dečaci podsvesno traže ono što im je nedostajalo. To može biti kroz identifikaciju sa likovima iz filmova i serija, sportistima, javnim ličnostima ili autoritetima iz okruženja.

Takve figure postaju unutrašnji oslonac, model ponašanja ili izvor sigurnosti, čak i kada toga nisu svesni.

Preterano oslanjanje na sebe

Na prvi pogled deluju samostalno, snažno i nezavisno. Međutim, iza toga se često krije rana spoznaja da "nema ko da uskoči". Ovi dečaci rano nauče da se oslanjaju isključivo na sebe, što kasnije može da oteža traženje pomoći ili oslanjanje na druge.

Samostalnost tada nije izbor, već strategija preživljavanja.

Posebna osetljivost na neispunjena obećanja

Odsustvo oca ili njegova nedoslednost može ostaviti dubok trag. Zbog toga dečaci često veoma ozbiljno shvataju obećanja. Kada ih neko izneveri, bol je često jača nego što okolina očekuje, jer se aktivira staro osećanje napuštenosti.

Za njih, obećanja nisu sitnice - ona imaju emotivnu težinu.

Umesto ponosa - brzo idu dalje

Postignuća često ne doživljavaju kao nešto što treba slaviti. Ne zato što nisu ponosni, već zato što u detinjstvu nisu imali figuru koja bi jasno pokazala radost i ponos zbog njihovih uspeha.

Zato im pohvale mogu biti neprijatne, a sopstveni uspesi deluju "normalno", čak i kada su veliki.

Teško postavljaju granice

Bez jasnog modela autoriteta, neki dečaci ne razviju zdrav odnos prema granicama. Ili ih ne postavljaju, ili dozvoljavaju drugima da ih prelaze, iz straha od sukoba ili gubitka odnosa.

Granice im često deluju kao pretnja bliskosti, a ne kao njen temelj.

Sumnja u sopstvene odluke

Dečaci koji nisu imali oca sa kojim bi razgovarali o izborima i dilemama često kasnije preispituju svaku odluku. Čak i kada racionalno znaju šta žele, unutrašnja nesigurnost ih koči.

Potvrda spolja im postaje važnija nego sopstveni osećaj ispravnosti.

Odbijanje doživljavaju veoma lično

Svako "ne", čak i ono bezazleno, može da probudi duboku emotivnu reakciju. Otkazani plan, kratak odgovor ili distanca druge osobe ponekad se doživljavaju kao lična izdaja.

U osnovi tog osećaja često leži stara rana - iskustvo da je neko važan bio odsutan.

Oprez kada je u pitanju sopstveno očinstvo

Mnogi muškarci koji su odrastali bez oca vrlo ozbiljno razmišljaju o roditeljstvu. Strah da ne ponove isti obrazac čini ih opreznima, ali i svesnima odgovornosti.

Oni koji postanu očevi često su izuzetno posvećeni, upravo zato što znaju kako izgleda odrastanje bez prisutnog roditelja.

Kako odsustvo oca može da utiče i na devojčice

Odrastanje bez oca ili stabilne očinske figure može ostaviti drugačiji, ali podjednako složen trag i kod devojčica. Kod nekih se javlja pojačana potreba za potvrdom i prihvatanjem, naročito u emotivnim odnosima, dok druge razvijaju snažnu samostalnost i osećaj da sve moraju same. Često se javlja i veća osetljivost na odbacivanje, ali i duboka potreba za sigurnošću i stabilnošću u odnosima. Kao i kod dečaka, iskustva se razlikuju, a prisustvo drugih pouzdanih odraslih figura može imati snažan zaštitni efekat.

Važno je ovo naglasiti

Ništa od ovoga nije sudbina. Odrastanje bez oca ne definiše dete, niti ga osuđuje na određeni životni put. Ljubav, podrška, stabilnost i razumevanje - bez obzira od koga dolaze - imaju ogromnu snagu.

Očinska figura može biti i deda, ujak, trener, učitelj ili neko ko je emotivno dostupan i dosledan. Ključno je da dete ima osećaj da nije samo.

(Ona.rs / YuMama)